Emotivna priča Dejana i Jelene Tomašević počela je pre dve decenije. Za to vreme, sa troje dece, Manjom, Miom i Matijom, kao i Jeleninim sinom iz prethodnog braka Marinkom, bračni par susreo se sa različitim izazovima. Snagom ljubavi, poštovanjem i istrajnošću uspeli su da prevaziđu sve poteškoće koje iz ove perspektive gledaju kao vredne lekcije. Poslednjih meseci nalaze se pred još jednim izazovom, novom životnom etapom u kojoj se u ulozi centralnog igrača porodičnog tima ovoga puta našla Jelena. Uz bezrezervnu podršku supruga, kao i ostatka porodice, pre nekoliko godina uspela je da prebrodi ozbiljne zdravstvene probleme, zahvaljujući znanju iz oblasti prirodne medicine, koje je samoinicijativno usvajala prvo na internetu, a potom i na fakultetu. Sa diplomom doktora prirodnih nauka, supruga bivšeg košarkaškog asa i sadašnjeg generalnog sekretara „Košarkaškog saveza Srbije“ pokrenula je detoks centar “Renovato”.

Optimistični, odmereni i spremni za nove pobede, supružnici za magazin “Hello!” iskreno govore o radostima roditeljstva, profesionalnim borbama i satisfakcijama, kao i tihoj čežnji za nešto drugačijim životnim ambijentom.

Jelena, posle uloga supruge i majke, odlučili ste da se okušate i u ulozi preduzetnice. Šta vas je do sada sprečavalo u tome?

Jelena: Sada je nekako došlo vreme i za to. Kada imate četvoro dece, ne razmišljate mnogo o sebi. Međutim, kada su malo porasli, dali su mi vremena i prostora da se posvetim sebi. Posle edukacije, ono što sam naučila želim da prenesem drugima. Kroz iskustva koja sam prošla i suočavanje sa mojom i majčinom bolešću i izlečenjem, smatram da mogu da pomognem ljudima koji to žele.

Dejane, kako vi doživljavate odluku vaše supruge?

Dejan: Aktivno je podržavam u tome. Ona je talentovana za mnoge stvari, ima harizmu i nije slučajno što svako ko se nađe u njenom društvu oseća potrebu da joj se ispovedi, zatraži podršku ili savet. To traje godinama.

Jelena: „Centar za detoksikaciju“ nastao je kao rezultat dugog procesa i znanja koje sam godinama sticala, boreći se za sopstveno ozdravljenje. Naime, posle četvrtog porođaja počela sam da se osećam čudno, gubila sam snagu i stalno bila umorna. U jednom trenutku imala sam više od dvadeset kilograma viška, mada sam trošila mnogo više energije nego što sam unosila kalorija. Naša porodica je tokom Dejanove karijere živela u Španiji, potom u Grčkoj, a onda smo se doselili u Srbiju. Svaka selidba bila je veliki stres i sve to doprinosilo je mom tadašnjem stanju. Posle nekoliko užurbanih dana, kada nisam stigla ni da jedem jer sam pakovala kofere, s uzbuđenjem sam stala na vagu uverena da sam smršala. Šokirala sam se kada sam videla da sam dva kilograma teža. Tada sam shvatila da u mom organizmu postoji ozbiljan problem i rekla sam sebi da ću da ga rešim. Obilazila sam doktore u sve tri države, Španiji, Grčkoj i u Srbiji, i svi su mi saopštili istu dijagnozu – deset od jedanaest simptoma lupusa, autoimune bolesti za koju zvanična medicina nema lek. Ja to nisam mogla da prihvatim i počela sam da istražujem u literaturi vezanoj za oboljenje. Tako sam došla do takozvane zdrave hrane. Posvetila sam se tome i rezultati su se polako pokazivali. Prestala sam da jedem meso i gotovo potpuno izbacila životinjske proizvode. Danas ponekad pojedem malo sira. Konzumiranjem sveže ceđenih sokova od celih namirnica, sa svim enzimima koje sadrže voće i povrće, uspela sam da potpuno oporavim organizam i da izlečim lupus, koji je zvanično neizlečiv. Sopstvenim primerom mogu da svedočim o efikasnosti ove vrste terapije hranom i o rezultatima koje daje takav način života.

Da li je to bio “okidač” da pokrenete proizvodnju detoks-napitaka?

Jelena: Delimično, ali na to je najviše uticao događaj koji je usledio posle susreta sa bolešću. U međuvremenu se i moja majka razbolela od kancera. Na sve načine pokušavala sam da je izlečim, sa Dejanom sam otputovala na Kubu, nadjući se da ćemo tamo naći lek. Nažalost, rekli su nam da ni oni ne mogu da joj pomognu. Vratili smo se u Beograd, a onda se mama šlogirala. To je bio novi šok. Hospitalizovali smo je, doktori su je intubirali kako bi mogla da unosi tečnost. U tom periodu mnogo sam čitala o lečenju sveže ceđenim sokovima, direktno kroz cevčice. Odlučila sam da pokušam da joj pomognem na taj način i, na svu sreću, dobila sam odobrenje lekara. Nisu joj davali još mnogo života, ali ja sam bila rešena da je vratim na noge. U saradnji sa medicinskim sestrama koje su je negovale, dva puta dnevno donosila sam ceđene napitke koje sam pravila. Jedna od dragocenih stvari koje sam naučila je da detoksikacija tela ne može da se radi samo iznutra već da i sve ono što stavljate na kožu mora da bude u skladu sa prirodom. Kupila sam organska ulja i od stopala preko celog tela masirali smo je i nanosili preparate. Kada smo posle nekog vremena otišle na pregled, doktorka je u šoku što je još živa. Moja majka se i danas oseća dobro koliko je to u njenim godinama moguće. Posledice su vidljive u određenoj meri, ali dobila je bitku za život.

Dejane, kako ste se vi nosili sa svim tim dešavanjima?

Dejan: Jelena je veliki borac, požrtvovana je i posvećena. Zato je pobednik. Poslednjih desetak godina na neki način je bila u senci, a zapravo je veoma važna karika u mojoj karijeri. Zajedno smo odlučili da je vreme da se i ona ostvari na poslovnom planu i da pokrene tu priču sa detoks-centrom. Bilo je raznih ideja, ali mislim da je ovo pravo, jer je, osim materijalne strane tog posla, važniji deo onaj koji podrazumeva pomoć drugima. Verujem da će joj iskustvo i velika emocija koju želi da podeli sa ostalima doneti uspeh.

Jelena, mnoge žene bi na vašem mestu uživale u statusu supruge uspešnog muškarca, a vi ste se odlučili na još jednu aktivnost. Koliko vam znači Dejanova podrška da se i sami profesionalno ostvarite?

Jelena: Moje uloge prvo ćerke, pa sestre, a potom i majke, došle su prirodno, i maksimalno sam im se posvetila. Međutim, došlo je vreme da se upotpuni moja životna priča i da se ostvarim i u poslovnom delu. Dejan me odlično poznaje i shvata da mi je to važno. Apsolutno me podržava od početka. Ako se i pojavi neki strah, on ni u jednom trenutku ne sumnja u mene. Upravo njegovo strpljenje, topli pogled i reči podrške ulivaju mi snagu i veru da ću uspeti u onome što sam oduvek želela. Živim svoje snove i to je lepo. Došlo je vreme da na svoju životnu sliku stavim okvir, i u tome uživam.

Govorim iz pozicije ostvarenog muškarca. Živim za dan kada će me predstavljati kao supruga Jelene Tomašević i verujem da će ono brzo doći.

Kao generalni sekretar „Košarkaškog saveza Srbije“ imate mnogo obaveza. Kakve su vaše trenutne ambicije?

Dejan: Tokom poslednje tri godine osvojili smo četiri izuzetno važne medalje, muškarci su drugi na svetu i drugi na „Olimpijskim igrama“, devojke su prve u Evropi i treće na „Olimpijskim igrama“. U “tri na tri”, novom olimpijskom sportu, prvi smo u nekoliko kategorija, a sve to nas čini veoma ponosnim. I obaveze su velike, ali volim to što radim i počastvovan sam što sam na mestu generalnog sekretara, što sam deo ekipe koja vodi našu košarku koja će, verujem, ostvariti još mnogo sjajnih rezultata.

Uprkos uspesima koje ste postigli, zadržali ste skromnost i odmerenost. Prijaju li vam komplimenti i pohvale?

Dejan: Volim da čujem pozitivan komentar, svakom čoveku prija pohvala. Ne mogu da vam opišem koliko mi ljudi prilazi da mi kažu koliko poštuju to što radim. Zaista sam ponosan. Bio sam u situaciji da se vratim u gradove u kojima smo živeli i u kojima se svi s radošću sećaju tog perioda, što znači da smo ostavili dobar utisak. Ali, nije to samo pitanje da li uspeš da daš dvadeset i nešto poena na utakmici, već je reč o celoj slici. Izuzetno mi je drago zbog toga. Iako pamtim mnoge nastupe za reprezentaciju, odnosi koje smo ostvarili sa ljudima vezanim za mesta u kojima smo živeli ostali su mi u jačem sećanju nego sportski rezultati.

Oboje ste veoma zauzeti u ovom periodu. Koliko vremena imate jedno za drugo?

Dejan: U poslednje vreme osećam se kao žena moreplovca jer moja supruga svakog jutra ustaje u pet i dolazi kući u deset, jedanaest sati uveče, kada sam ja već u krevetu. Malo vremena sada provodimo zajedno, ali to je razumljivo. Jelena je posvećena poslu i želi da sve što radi bude savršeno, da svaki sok sama napravi. Mislim da je ta posvećenost razlikuje od drugih i da će zbog toga i uspeti u onome što želi.

Koliko su deca uključena u ono što vi trenutno radite ili su isključivo usmereni ka njihovim životnim interesovanjima?

Jelena: Svi u porodici posvećeni su radu Centra. Starija ćerka Manja osmislila je nazive za šest napitaka. Radi to sa velikim interesovanjem, a i odličan joj je izvor energije za treninge, budući da je to baš ozbiljno shvatila. Veoma je talentovana i za muziku, voli da peva i divno svira klavir, a od brata je naučila da svira gitaru. Ona je maturant i namerava da upiše psihologiju. Mlađa Mia je učenica drugog razreda gimnazije, pomaže mi u svemu što radim i to je veoma zanima jer joj je velika želja da postane manekenka. Odlučna je u nameri da smrša i da se posveti zdravom životu. Stariji sin Marinko ima dvadeset i devet godina, bavi se marketingom, pa je od velike pomoći. Jedino najmlađeg Matiju sve to baš i ne zanima, jer je suviše mlad. Ide u peti razred osnovne škole i jedini u kući nije ljubitelj ni voća ni povrća, što je i razumljivo u njegovim godinama. Pristaje da popije sok kada mu spremim, ali je prilično obazriv i ume da proverava šta sam mu “smućkala”.

Više puta ste menjali životnu stanicu, pa su i vaša deca prolazila kroz izazovne periode prilagođavanja na novu sredinu i društvo. Koliko je bila otežavajuća okolnost činjenica da su deca poznatih roditelja?

Jelena: Bilo je i takvih trenutaka, ali su, na sreću, prošli. Zbog predrasuda odraslih, moja deca trpela su napade svojih vršnjaka. Tu nisu kriva deca, to se nosi iz kuće, a u školi se reflektuje ono što se događa u njihovim domovima. Manja je u jednom periodu imala probleme, ali je stariji brat to uspešno rešio i sve je došlo na svoje. Takvih problema više nema.

Dejane, postigli ste veliki uspeh na košarkaškom terenu i osetili pravo značenje reči šampion. Na koji način vašoj, a i drugoj deci danas objašnjavate kako se postaje vanserijski u svom poslu?

Dejan: Šampiona od drugih razlikuje velika želja za uspehom i potreba da se žrtvuje za ekipu. Nijedan vrhunski igrač ne bi to postao da nije bio sposoban i spreman da podnese žrtvu za svoje drugare, za ekipu, za tim, za zajednički cilj. Ne može se biti šampion bez takvog stava, bez odlučnosti, skromnosti, harizme i energije.

Kada se posao i porodica stave po strani, šta vas najviše ispunjava?

Dejan: Ima mnogo stvari kojima hoću da se bavim, ali nemam dovoljno vremena. Kada bi ga bilo, najviše bih voleo da imam organsku proizvodnju, da budem u prirodi, na selu, okružen dobrim i plemenitim ljudima.

Posedujete staklenike u kojima proizvodite organsku hranu. Da li je to možda neki dugoročan plan za preseljenje iz Beograda?

Jelena: Sada uopšte nemamo prostora za razmišljanje o tome, ali u budućnosti ko zna. Kao porodica smo veoma vezani, upućeni jedni na druge, svako je svakome iskrena i velika životna podrška, i ta bliskost nam je sada najvažnija.

Dejan: Sada nije realno razmišljati o tome, mada nam je takva odluka u jednom trenutku bila veoma bliska. Ali, zbog dece koja su prioritet, ostali smo ovde i sasvim smo zadovoljni. Šta će biti za koju godinu ne znam, ali trenutno o tome i ne razmišljamo. Ovde smo svi na okupu, zadovoljni i srećni, i samo neka tako ostane.

Kompletan tekst …

(6)