Reditelj Milorad Milinković (51), autor filmova “Mrtav ’ladan”, “Potera za Sreć(k)om”, “Čitulja za Eskobara” i “Zduhač znači avantura”, za magazin “HELLO!” otkrio je čime je osvojio suprugu, zašto je snimanje filmova najbolji posao na svetu, kao i kad je najvažnije ostati “mrtav ‘ladan”…

Da li je zaista najvažnije učestvovati ili je bitna i pobeda?

– Ne razmišljam u kategorijama takmičenja. Kviz u kojem učestvujem ima takmičarski karakter, ali meni je, verovali ili ne, svejedno. Trudim se da igram strejt; šta znam – znam, šta ne znam – ne znam. Igra, samo igra, i ništa više.

Koliko veština poznajete u dovoljnoj meri da biste od njih mogli da živite?

– Uh, ne znam od čega sve može da se živi, verovatno od različitih stvari. Trudim se da radim ono što mi je lepo i zasad uspevam da sastavim “kraj s krajem”. Rad mi nikad ne predstavlja preveliki napor.

Šta ste poželeli sebi za pedeseti rođendan?

– Svašta. Zapravo, ne sećam se. Verovatno ono što sebi inače želim svaki dan.

Desi li vam se da pomislite “nisam ni znao da ovo znam”?

– Šta ste zapeli s tom “Poterom”? Ja sam pre svega reditelj i od ovog trenutka prestajem da odgovaram na pitanja o kvizu. Ako je ljudima čudno što je neko slučajno za života nakupio neka nevažna, ali zabavna znanja, to više govori o tim ljudima nego o meni. Većina mojih prijatelja ima sličan nivo znanja. Nije to ništa neobično.

Zbog čega je snimanje filmova “najlepši posao na svetu”?

– Svakom bi trebalo da je njegov posao najlepši na svetu, onda bi svi radili kako treba. Što se mene tiče, volim više stvari, prvo, to što taj posao ima nekoliko faza, u kojima prođete svaku vrstu rada – kućnu, kancelarijsku, terensku, pa opet na kraju jednu urednu, u montaži. Ima mirne i nemirne faze, svaki put je kao prvi put.

U kojim situacijama vam je, izvan posla, najviše značila diploma režije?

– Niko mi nikada nije tražio diplomu. Zanimljivo. Ni u poslu, ni izvan njega. Ali, ako se moj zanat može definisati kao “nagovaranje ljudi da rade neke čudne stvari koje, inače, ne bi radili”, onda su situacije u kojima mi to može biti od koristi krajnje sumnjive.

Pamtite li sebe iz faze pre nego što ste nosili brkove i bradu?

– Imam slike, ne moram da pamtim.

Kad ja najvažnije ostati “mrtav ‘ladan”?

– Uvek.

Da li ste suprugu osvojili na obrazovanje i elokvenciju, šarm ili izgled?

– Na izgled sigurno nisam.

Koje tri reči najbolje opisuju brak između reditelja i glumice?

– Brak, glumica, reditelj.

Ako bismo se pažljivije zagledali u nebo, šta bismo saznali?

– Da smo romantični, čim tako pažljivo gledamo u zvezde. Ali, ako u njima tražimo sudbinu ili neka rešenja, saznali bismo da smo budale.

Koji glumac vam je asocijacija na Džejmsa Bonda?

– Nemam problem sa tim što ih je igralo nekoliko, ipak, Koneri, Mur. Tad sam bio dete pa sam te filmove gledao drugim, boljim očima. Od ovih kasnijih, Pirs Brosnan mi je najbliži tom agentu džentlmenu.

Na koje pitanje biste voleli da saznate odgovor, a nikako vam ne polazi za rukom?

– Na ono jedino koje je važno. Ali na njega ću odgovor svakako dobiti, pa se ne žurim. Zasad je dovoljno da verujemo.

Postoje li slučajnosti?

– Ne znam. Ali saznaćemo sve, kako rekoh, kad umremo. Polako.

Jeste li nekada pokušali da spremite neko jelo po receptu Džejmija Olivera?

– Ne, ali jesam po receptima Vokija Kostića. I danas po njegovom receptu pravim francusku čorbu od luka, a maznuo sam mu i fazon da u pohu mešam prezle sa parmezanom, mada više volim da stavljam livanjski sir ili mešani bitoljski kačkavalj.

Za šta ste lenji?

– Za sve što me ne zanima. A toga je puno, nažalost.

Da li je skromnost vrlina?

– Naravno da jeste. Sve ostalo je taština, gordost, najveći ljudski neprijatelj u njima samima.

U kojoj društvenoj igri ste bez konkurencije?

– Nekada sam igrao preferans i laskam sebi da sam bio dobar. Odavno ne igram nikakve društvene igre, ne znam ni sam zbog čega.

Serija “Tvin Piks” ponovo je aktuelna. Da li ste bili njen fan?

– I danas mnogo volim tu seriju. Potpuno je drugačija od ostalih, što je preduslov za kvalitetno umetničko delo. Ostalo je stvar ukusa. Jedva čekam da vidim nastavak.

Za koji grad ste pomislili “ovde je raj, tu bih mogao da živim”?

– Ako bi moj posao to nalagao, ne bih imao problem da živim bilo gde. Na kraju bih se uvek vratio u Beograd. Mislim da bih voleo da starost dočekam negde na moru. Ne znam zbog čega, ali tako mi se čini.

Da ste bili u prilici da upoznate Čaplina, šta biste ga pitali?

– Spisak pitanja koja bih mu postavio ispunio bi nekoliko brojeva vašeg magazina, čak ni fotke ne biste imali gde da stavite.

Koju filmsku repliku rado citirate?

– “CIA”, snajka, CIA”…

Zbog čega je Divna divna?

– Nema razloga, to je prosto tako. Što bi rekli, aksiom se ne dokazuje.

Kompletan tekst …

(0)