Juče se u jednom beogradskom tržnom centru (navodno potvrđeno iz tržnog centra) na rukohvatu pokretnih stepenica “provozao” od dole ka gore dečak, slobodna procena desetak godina. Zajahao je traku ko konjića i došao do odredišta nepovređen. Bog ga pogledao, što bi moja baba rekla. Da ga nije pogledao, on bi pao sa visine od deset, petnaest, dvadeset metara na pločice i pitanje je šta bi od deteta ostalo. Da li bi ostalo najvažnije – život.

Gledajući snimak zabrinulo me je nekoliko stvari. Najpre, zabrinulo me je odsustvo moje reakcije, izostalo je burno reagovanje jer sam negde očekivala da će se uskoro ovakve stvari dešavati. Roditelji vrlo predano (izuzecima čast i orden) podižu decu pod neonkama tržnih centara, čepe im usta koja plaču među rafovima sa garderobom, vozaju zaspale u kolicima, parkiraju ista ta kolica pred kabinom dok isprobavaju odeću… Dreče sa na njih, jer “zamisli sad si našao da mi plačeš!”

Jasno, reći će oni, šta deci fali u tržnom centru, toliko je šarenila, jure se među garderobom, nabijaju rukave džempera na glavu, raznose cipele, padaju, vozaju se po pokretnim stepenicama, bivaju ostavljeni u igraonicama na sat, dva, gledaju u ekrane dok roditelji nakon “napornog šopinga” srču kafu u kafićima. Gde ćeš bolje? Sve na jednom mestu. Neonski blistavom. Zatvorenom.

Drugo, zabrinulo me je odsustvo roditelja. Možda je dete došlo samo, ipak ne bacajmo kamen prerano. Možda će ga majka prepoznati na snimku, pa će fasovati batine gore od eventualnog pada. Možda nema roditelje. Brojne su mogućnosti. A možda su roditelji, usko povezano sa ovim gore, sedeli u kafiću i mislili da dete samo zuji okolo.

View this post on Instagram

A post shared by 🄱🄴🄾🄶🅁🄰🄳 (@dnevnadozabeograda)

Treće, komentari su me “izuli” jer ima onih koji porede svoje vragolije i penjanje na trešnju sa vozanjem na rukohvatu pokretnih stepenica. Kao “deca su nestašna oduvek”, evo ga blagoslov. Jesu, ali valjda treba razgraničiti naivne nestašluke od onih koji te mogu koštati glave. Nije isto popeti sa na trešnju i zabiti rukohvat pokretnih stepenica širine desetak santimetara u međunožje i balansirati sve do vrha. Zatim pišu “opasnije je za život gledanje Zadruge i Parova”.

Da li ovo, pitam se pitam, znači da sve dok postoji Zadruga možemo da jašemo pokretne stepenice, da pretrčavamo šine, da pravimo selfi na ivici višespratne zgrade, da budemo roditelji koje boli dupe šta dete radi jer “bezbedno” je sve dok ne gleda Zadrugu. Zašto uvek poređenje sa gorim, ajmo malo sa normalnijim?

Krivi se uz roditelje i obezbeđenje koje nije reagovalo.

Ne znam koliko ljudi obezbeđuje tržne centre, da li uopšte stoje kod pokretnih stepenica (mislim nije baš uobičajeno da se ljudi rukohvatom penju) ili u brendiranim radnjama, ali znam da mi se jednom drugarica zaposlena kao konobarica u kafiću tržnog centra žalila da neki roditelji smatraju da ona treba da im pazi na decu. “Je l možeš samo da ga pripaziš dok odem do toaleta?”, tako nešto.

Ovakve stvari dešavaće se sve dok roditelji (izuzecima ipak dva ordena) ne izbiju tržne centre iz redovnog vikend provoda sa decom, iščeznuće kada ih odvedu u prirodu, pa puste da se zaista penju na trešnju (možda onda ne bi jašili pokretne stepenice), kada im omoguće da koriste ruke na nešto “više” od tipkanja po telefonu, kada im izvuku glavu iz rukava džempera 45 posto na sniženju, sklone ih od neonki jer u suprotnom ih odgajaju ko piliće u kutiji pod jakim svetlom sijalice, u zatvorenom prostoru gde deca i nemaju mnogo mogućnosti osim da “lupaju o zidove kutije”.

The post Klinca koji se vozao na ivici pokretnih stepenica tržnog centra je ovaj put sam Bog pogledao appeared first on Luftika.

Original Article