Sadija Durmisi postala je heroj javnosti.

Aplaudiraju joj, podržavaju je, kliču joj.

Šta je Sadija uradila da bi postala prekonoćni heroj javnosti?

Nokautirala je komunalnu policajku koju svi preziremo, jer preziremo komunalnu policiju, jer se iživljava, tlači sirotinju, okreće glavu od imućnih, bahati se, kurči, prevrće sve sa heklanog miljea spuštenog na pločnik.

Ali, da li je to razlog da reagujemo ko Sadija?

Ovo pitanje vrtim već dva dana po glavi.

Setim se koliko je moj dobri, pošteni tata imao situacija da nekoga nokautira.

Recimo, onda kada su direktori pokrali firmu u kojoj je radio, gurnuli je u stečaj, a tatu sa još 430 radnika isterali na ulicu.

Možda je mogao, malo je mesto, isto veče da pozvoni na vrata jednog od njih i da ih lupi šakom u glavu, razbije auto macolom, zapali stan ili garažu.

Možda je to mogao da uradi svaki od 430 radnika koji su zbog lopova u najnepoželjnijim godinama za novo zaposlenje (50, 53) počeli da za crkavicu vade šargarepu sa obližnjih njiva.

430 radnika, plus članovi njihovih porodica, znate li kolika je to snaga naspram šačice lopova? Ogromna.

Nisu uradili ništa. Neko je počeo da se svako jutro, oko 5, ukrcava u tandrkavu prikolicu i umotan u marame kreće put obližnjih oranica.

Neko je raduckao šta je stigao, kosio tuđa dvorišta za 150 dinara, gletovao za dva obroka, ili

gladovao.

Lopove niko dirao nije. Slobodni su. Sa svojim porodicama bez srama šetaju po malom mestu, kraj ljudi kojima su uništili živote.

Moj dobri, pošteni tata godinama je brojao koliko mu još fali do starosne penzije, do 15 hiljada dinara od kojih je planirao da plati dug za grejanje i kupi sebi polovnog pandu za posao, da može i u 63. da kopa zemlju, postavlja cevi i koliko toliko normalno živi.

Sačekao je penziju. Umro je od raka deset meseci nakon toga.

Čitav život pošten.

Čitav život u problemu kako da kaže cenu za svoje ruke, za svoj rad.

Čitav život savijen u kanalima.

Da li je trebalo da rokne nekog od lopova? Da mu polomi noge?

Da li je trebalo da ja nokautiram novu urednicu novina u kojoj sam pisala kolumne kada mi je 5. dan nakon porođaja, po direktivi novog vlasnika, dala otkaz?

Da li je trebalo da udarim snažno u glavu maljavog prcopevca sa zlatnim lančićem upetljanim u te malje kada mi je rekao da pojma nema kada ću dobiti honorar za promovisanje sira u supermarketu, iako je unapred isplata dogovorena?

Da li je trebalo da ošamarim sestru koja mi je u Dečijoj bolnici drsko i naredbodavno rekla „Majka, zašto tanjir sa doručkom niste izneli u hodnik?“, a vidi, lepo vidi, da detetu merim temperaturu, čistim nos, tapkam vlažnom pelenom i hvatam urin u čašicu.

Da li je trebalo da počupam za kosu sestre na onkološkom (a znam da ih je samo tri na 90 pacijenata i da rade za 40 hiljada) jer ne stižu da se bave bolom mog umirućeg oca?

Jel treba da zapalim Biro za zapošljavanje jer me nijednom nisu pozvali, ponudili neku radnu opciju, bilo šta, šnajderka, mesarka, prodavačica?

Koga treba da kao Sadija lupim po sred lica jer me moja Opština nikad nije prepoznala kao politikologa koji bi želeo da unapredi život u svojoj sredini, jer se nisam jebala sa vladajućom nomenklaturom, a i imam svoje mišljenje?

Da li treba da se svi opašemo bombama i raznesemo sve u pičku lepu materinu,

da nestanu sve lažne kupljene diplome i njihovi nosioci što sede u kožnim škripavim foteljama,

svi fantomski fakulteti na livadama,

svi doktori što leče samo kad platiš,

svi profesori koji forsiraju decu preduzetnika, dobili 100 kvadrata parkta A klase ili malter za džaba,

svi dupelisci zbog kojih promovišeš sir, sa diplomom,

sve kurvetine od ljudi što nemaju problem da firmu u kojoj rade potkradaju, ne misleći na radnike i njihove porodice,

svi političari masni od žderanja na račun reprezentacije, laži, krađe, podmetanja, nameštanja, prljavi od novca

svi bahati, nemoralni, crvi zbog kojih poštenje, dobrota, obraz i čast postaju arhaične vrednosti

Da nestanu svi.

Situacija koju mi živimo podseća na dilemu iz Zločina i kazne pri čemu javnost sve više hrabri Raskoljnikova.

A ja ne želim da imam tragove nasilja ili krvi na svojim rukama koliko god neko smatrao da je u zemlji gde nema pravde to jedino rešenje. Nepravde je na svakom mestu, ne mogu baš na svakom zasukavati rukave i tući se.

Onda sam ista kao oni. I onda nas je više kao što su oni. I onda nema šanse da se stvari promene na bolje.

Najtragičnije u celoj priči je što ovde za koju godinu više neće ostati nijedan pošten, častan čovek, već samo razulareni ljudi koji kovitlaju šakama i pištoljima dok preskaču krv na pločnicima grada koji će sve više ličiti na Gotam Siti.

Šta običnom smrtniku preostaje kada su mu ruke vezane, policija korumpirana a njemu dato samo da diše

The post Koliko je moj dobri tata imao situacija da nekoga nokautira, ali nije – bio bi isti kao oni appeared first on Luftika.

Original Article