Sigurni smo da ste svi do sada prisustvovali sceni žučnih svađa u vašem komšiliku, burnih rasprava i uvreda pred kojima svi zatvaramo oči, vrata i prozore, ili bahatosti komšija koji zajedničku zgradu tretiraju kao sopstvenu svojinu.

Tekst koji je objavljen na portalu 021.rs govori upravo o jednoj takvoj situaciji, a za koje se pravimo da se ne događaju. Tekst prenosimo u celosti, a vi razmislite koliko ste još u stanju da trpite slične ispade koji se dešavaju baš tu, vrata do vas, i da ne preduzmete baš ništa.

Četvrti avgust, sati – 16:14h. Mada su nebitni i datum i vreme, isto je svakog dana, u ovo ili neko drugo vreme. Najranije ujutro, između pet i šest, najgore popodne posle 16…

Podbara, ugao Šumadijske i Marka Miljanova, stan koji gleda na dvorište, otvorena vrata balkona…

“Jebem ti mater da ti jebem, pizda ti materina, jebo ti bog majku, ti si kurac, a ti si pička, nabijem te na kurac, ubiću te, majku ti jebem, pičketino, otkinuću ti glavu, ubiću te kad ti kažem, šta si to uradila, a šta si uradio ti, govno jedno nesposobno, ubi, ubi, ajde, ubi me, ma sad ću te nabiti na… jedi govna, mrš, mrš ti, ma sad ću ti ja razbiti pičku, ajde, da vidim, nisi ni za kurac… govno usrano.”

Na balkonu se povremeno pojavljuje muškarac, oniži, starijih srednjih godina, polugo, tek u nakakvim gaćicama koje vise. Iz petnih žila izvlači zaostale tečnosti u njemu a onda ih, uz nadrealno efektnu audivizuelnu izvedbu izbacuje preko balkona. Nije uspeo do kraja, izvedba se ponavlja, ovaj put uspešnije, glasnije i efektnije u smislu kretanja kroz vazduh.

Deranje se nastavlja, povremeno se čuje i ženin glas, na momente uzvraća prkosećim tekstom. Nekad sočnom psovkom. Nadgornjavanje traje petnaestak minuta, onda kratko zatišje, pa opet. Kao neko uvežbavanje užasa.

Dole u dvorištu, u kojem su se do pre par minuta igrala deca, odjednom je sve prazno. Nigde žive duše, ni živa glasa, ni ženskog ni muškog, da kaže nešto, da prozbori bar reč. Zatraži mir, tišinu, pristojnost, komšijsku etiku, bar prvo slovo kulture kolektivnog stanovanja.

Cela zgrada ćuti, celo leto, i to već drugo. Kada počne popodnevna doza audiovizuelnog nadgornjavanja, svi se dvorišni prozori zatvaraju, ne čuje se više zveckanje escajga, ne oseti miris ručka, krčkanja sarme, pržene ribe, navlače se zavese, odjednom više nikome nije vruće, nikoga više ne mori vlaga…

Svi ćute, misle – drugom zvoni.

Galama ponovo počinje, psovke najneverovatnijeg sadržaja, pljuvanje preko balkona, pražnjenje tanjira preko balkona, bacanje smeća sa balkona, pljuvanje uzavrlih tečnosti sa balkona….

I svi ćute. Svakodnevno i svakonoćno ćute.

A možda su i oni zvali Komunalnu policiju, možda su i njima rekli da ne mogu da reaguju, da može reagovati samo predsednik Skupštine stanara, možda su i oni zvali firmu koja održava tu zgradu, a koja u naslovu ima reč “dom”, ali na jednom drugom jeziku, možda su i njima rekli isto, da ne znaju kako da reaguju, da oni samo održavaju zgradu, to što komšija sa drugog misli da je cela zgrada njegovo đubrište. A šta ako neko nekog ubije – na momente to zaista tako zvuči – šta će onda biti? Pa ne znaju to oni, nisu nadležni za to, oni su samo za održavanje zgrade…

A šta je zapravo to održavanje zgrade?

Pa… Mora da se trpi. Tako je to ovde kod nas, mora da se trpi. I ćuti. Jer, šta pristojan čovek može protiv novog sistema vrednosti. Do da napiše dopis, da se neko prepozna. I posrami. Možda… Mada…

Sve počinje ponovo, “kurac, pička, mater…”. Sad ustajem, moram da zatvorim prozor.

Ogorčeni Novosađanin uputio javno pismo sugrađanima i komšijama

The post Komšijska hronika Novog Sada: Sad ću te razbiti p*čko! appeared first on Luftika.

Original Article