Када ми плачемо

Пробао сам једном
на енглеском да плачем
као типови они у филму,
сузу отресито да пустим
и са даном наставим у истоме стилу.

Ништа бољи нисам
ни на њемачком кад плачем,
јако стиснем зубе,
ал’ на крају само
као гавран гачем.

Волио сам иначе
и античке драме да читам,
дал’ се на грчком тужније плаче
још увијек се питам.

Када шпанци поспу цимета
на рањену душу,
литре шпанске туге
стану ти у гушу.

Али ништа од овог,
мени плач није
као када језик наш
у ушима ми бије.

Тад’ дигне се галама,
ни сам не знаш гдје си,
ал’ у дну душе осјетиш
да код куће јеси.

Затрепере перле,
грле се људи,
пролазе поред нас германи,
питају се дал’ смо луди.

Потоци суза одједном потеку
нико више не зна
да ли плива
кроз срећну или тужну ријеку.

Вреле су нам очи
када свиће зора
у бунилу тетурамо
као да се тако мора.

Ал’ избора ми ту
никаквог ни немамо,
тако нам се пише
шта год радити да требамо

С.Б.

Чланак Литерарни конкурс ,,Језик као дух једног народа, нит која везује и чува”. Ауторски текст С. Б. се појављује прво на Осси Беч.

Original Article