Đorđe Balašević nije izdržao bitku protiv koronavirusa. Napustio nas je juče u 68. godini, a ostavio nam je zalog za večnost. Njegova ćerka Beba medijima je uspela da potvrdi očevu smrt samo jednom rečju – kratkim “da”.

“Neko bi pomislio da sanjati svake noći isti san znači nedostatak mašte, ali tu se radi jedino o nedostatku mašte onog ko bi to uopšte i pomislio”, pisao je Đorđe Balašević u svojoj “Knjizi koje nema”. Nije tako davno bila 2018. godina kad je ovo delo bilo pravi hit beogradskog Sajma knjiga, na kojem se tražio primerak više, kao i uvek i sa svim gde je Đole bio u igri, jer čak i oni koji se sa njim nisu u svemu slagali, morali su da mu se dive.

Bio je jedan jedini.

A baš u toj knjizi, koja vrca od njegovog jedinstvenog humora i mašte, ima jedna priča koju treba čitati s posebnom pažnjom. Zato što nije izmišljena – ona nosi sećanje na jedan od najtežih perioda u životu Đorđa Balaševića.

Jelena Beba Balašević, njegova ćerka, ispričala je tada da je to “bajka” koju su joj pričali kad je nakon teške saobraćajne nesreće, u kojoj je povredila kičmu, ležala nepokretna u bolnici i prolazila kroz pakao. Govorila je da je to priča koja joj je pomogla da ponovo stane na noge.

“Ne bi bilo tačno reći da je ovo prva Đoletova bajka. OK, prva tatina bajka. Neću kriti da ovu vest pišem ja, Beba, srednje dete i jedan od urednika (smem da se foliram malo). Dakle, bilo bi to nefer prema Lepoj protinoj, Boži Pubu, prema Uspavanki za dečaka, prema, na kraju krajeva pesmi koju najviše izbegavam: Naopakoj bajci.

Pomenuti likovi su (verovatno) izmišljeni, oni žive i dalje u fantastičnom pejsažu vrbaka pod mesečinom, u birtiji okruženi kibicerima u transu, negde tamo gde im je zauvek lepo. No, Naopaka bajka nažalost nije izmišljena.

U njoj su stvarni i bolnički suteren kao tunel ka nebesima i hladni čelik skalpela i onaj prvi sneg koji u ovoj priči ne donosi čudnu pesmu, praporce i svatove. Čekaj, to je on o tebi pisao? Ono kad si imala nesreću? Je l’ ti stvarno pričao bajku, pitali bi radoznalci. Nisam je ja imala. Imali smo je svi. I nije tema za ovu priliku. Ali da, jeste, pričao mi je puno.

I tata i mama i Lola i Aleksa, pričali su mi bajku o tome da ću izaći peške iz bolničke sobe i ta bajka se na sreću obistinila. Mislim o tome upravo sada, dvadeset godina posle Naopake, dok sedim i kucam malu vest da je tata napisao bajku koju neću izbegavati. Naprotiv.

U međuvremenu sam diplomirala književnost pa imam pravo čak i malo da se foliram u ulozi književnog kritičara, a šta bolje definiše pravog knjiškog moljca od parafraziranja Šekspira? Dakle, Knjiga Koje Nema je građa od koje se prave snovi, a čitav naš život je snom zaokružen. To je bajka koja te rastuži kada se završi… Ne zato što nije srećan kraj, jer onda baš i ne bi bila prava bajka, već zato što je kraj. Kao urednik, morala sam da je pročitam nekoliko puta. I moram da priznam da je biti urednik ove knjige takođe posao iz bajke.

Ovo je knjiga o Knjizi koja povezuje prijatelje…

I sasvim sam sigurna da će povezati sve Nas”, napisala je tada Beba.

Đorđe Balašević, umesto autobiografije: Baš me hoće karta

The post Naopaka bajka: Kako je Đole Balašević pomogao ćerki da preživi i prohoda appeared first on Luftika.

Original Article