Ukucala sam u pretraživaču Svetski dan mentalnog zdravlja.

Nekoliko opštih informacija nabijenih stručnim terminima, brojke, statistika i lajt saveti šta da promenimo u svom životu kako bismo poboljšali mentalno zdravlje.

S tim u vezi, setila sam se sebe pre petnaestak godina kada sam veći deo vremena provodila na razvučenom kauču gledajući u zid na kom je bio zalapljen papir koji mi je mama donela od nekoga sa posla, a na kome piše neka molitva Bogu da mi da snage da se nosim sa stvarima koje ne mogu promeniti. Anksiozni poremećaj sa tendencijom ka depresiji. Iako nisam baš bila uverena da mi Bog može rešiti stanje u kom se nalazim, hvatala sam se za sve što mi se našlo pri ruci, uključujući i izlivanje strave kod stare komšinice koja mi je rekla: Biće sve dobro, uplašio te je neki pas nekada.

Moj problem svakako nije imao veze sa psom, kao što ni tatina žela da me odvede na salivanje straha nije imala veze sa mojim strahovima. Oni su bili iracionalni i toliko jaki da bi bilo bolje da me je nekad negde čopor pasa izujedao. Pre petnaest godina nisam imala fejsbuk, nisu mi bile dostupne informacije, tuđa iskustva, saznanja. Bila sam prilično uplašena šta se to događa sa mnom; od jedne jake, vedre, uporne, nasmejane devojke dogurala sam do ležećeg položaja. Trajalo je to mesec, dva dana, ali se taložilo godinama ranije, samo “Ja sam jaka Jovana koju niko i ništa ne može da polomi”. Ta jaka Jovana dovela me je do oslabljene Jovane.

Na svetski Dan mentalnog zdravlja, kao neko ko je patio od anksioznosti (imam je i sad povremeno) pokušala sam da primenim savete koje sam mahom našla na internetu.

Pričajte sa nekim.

Vrlo korisno i preporučljivo, ali u mom slučaju nisam naišla na razumevanje. Ne krivim bilo koga, bliskim ljudima je jako teško da prihvate da možete da potonete, a “imate sve”. Nabrajali su mi: Mlada si, završavaš fakultet, imaš divnog momka, ništa ti ne fali, zdrava, prava…”

U toj situaciji, mogla sam da razgovaram dok ležim u krevetu samo sa sobom, dok me ti razgovori nisu odveli do psihijatra, jedine osobe koja je tada mogla da me razume i pomogne.

Recite nekome šta vas muči, ali ako naiđete na nerazumevanje, ne odustajte, postoje stručnjaci koji vam mogu pomoći.

Promenite ishranu.

Navodi se uska povezanost hrane i mentalnog zdravlja. Smanjite, savetuju, kofein i šećere. Tih meseci nisam skoro ni jela, a kamoli da sam pila kafu u krevetu. Kad ležiš, onda se prosipa po tebi. Kad ležiš, uglavnom ne želiš da živiš. Kad ne želiš da živiš, onda ni ne jedeš.

Dok si zdrav, vodi računa šta jedeš, posle je kasno.

Okružite se prijateljima.

Ovo je toliko tačno, oduvek tačno, samo dogode se ponekad neke situacije koja vas izmeste, stvorite se na mestu gde nemate prijatelje, a njih nije tako lako naći. Kada sam se kao apsolvent vratila u malo mesto, svi moji prijatelji ostali su u Beogradu, a one koje sam imala u mestu, odselili su se. Šah mat pozicija. Uz to, nisam imala želju da pričam sa bilo kim. Osim godinama kasnije sa psihoterapeutom.

Fizička aktivnost.

Od fizičke aktivnosti za negu mentalnog zdravlja izdvajam promenu s boka na bok u krevetu, odlazak do toaleta i noćno šetanje jednom ulicom.

Svi saveti o mentalnom zdravlju koje sam guglajući danas našla mahom se svode na preventivu. I to je okej, ali nedostaju informacije šta da radimo kad smo već “legli”, izgubili nadu, volju, vitalnost, duh. Kada smo se predali. Kada nemamo volju ni da uključimo kompijuter ili telefon da bismo pročitali šta se savetuje. Kada ne želimo da tražimo stručnu pomoć.

Nisu uvek bližnji vični prepoznavanju mentalnih poremećaja, ponekad nisu ni sposobni da ono što vide shvate ispravno, neće izabrati najbolje reči, gurnuće nas iz dobre namere u još gore stanje, grižu savesti, očaj, ljutnju na sebe. Ne zavaravajmo se, mi još uvek živimo u društvu koje o mentalnim poremećajima priča kad su važni datumi, ili kada se neko ubije (kada obično nastupa čuđenje “kako, imao/la je sve”)

Iz sopstvnog iskustva, a bilo bi toliko korisno da delimo svoja iskustva, mogu da napišem sledeće:

Nisam čekala da me razumeju, uhvatila sam se mrve zdravog razuma i potražila stručnu pomoć. Dobila sam terapiju koju sam najpre odbijala (jer sam mislila “gotovo, luda si”), ali kako se stanje pogoršavalo, nisam imala izbora. Pomogla mi je toliko da ustanem na noge, da se oslobodim većine strahova, panike, da dođem sebi tačno u onoj meri koja mi je bila potrebna da sagledam šta se to desilo, šta mogu da promenim, šta će me učiniti zadovoljnom I da onda pokušam da to uradim.

Počela sam da otvoreno pišem o svojim strahovima. Bez uvijanja. Tako sam ih se oslobađala. Ako sam se tog dana uplašila slike crnkinje sa turbanom u maloj seoskoj parfimeriji, napisala bih to, bez pritiska da sam luda, da sam zastranila, da me čeka ludnica. Sve što me je pritiskalo morala sam da osvestim. Naišla sam na članak u kom je momak otvoreno pisao kakve su mu sve misli prolazile kroz glavu dok je bio anksiozan, koliko god da su bile zastrašujuće, grozne, on ih je napisao. Recimo: Dok sam pričao sa prijateljem razmišljao sam kako bi izgledalo da ga ubijem, da vodim sa njim ljubav. Zvuči bolesno, ali kako mi je psihijatar objasnio u anksioznosti mozak pobrljavi, totalna depresonalizacija, pogrešna percepcija stvarnosti, nadražaj pojačan na svetlo, na boje, na određene slike, reči, ljudi. To su simptomi, kao kad god prehlade curi nos. Mora da se leči. I to me je oslobodilo pritiska da sam luda, ako uzmemo u obzir šta mi je sve padalo na pamet.

Uz to, svi scenariji zbog kojih sam tonula u još dublju anksioznost NIKADA se nisu ostvarili. Nisam nikoga povredila, nisam povredila sebe, rodila sam dete, odlična sam majka, nisam završila ni u crnoj hronici ni u ludnici, nisam dobila rak (sve moguće vrste) niti umrla od njega.

Zaključila sam da je do anksioznosti došlo zbog ogromnog raskoraka između onoga što sam želela i onoga što sam u tom momentu imala. Nikada mi niko nije pričao da je to život, da nema pravila, da sav trud ne mora doneti uspeh onda kada sam ja to očekivala, niti u obliku koji sam ja očekivala. Završavala sam fakultet u Beogradu, puno prijatelja, izlazaka, smeha, a onda je povratak kući (iz ko zna kojih sve razloga) doveo do šoka. Ostala sam sama, upala sam u dosadu, rutinu, naišla sam na veliko nerazumevanje ljudi u okolini što mi je donelo duševnu bol (zbog mojih očekivanja da se ponašaju saosećajnije)…

Shvatila sam da NE SMEM toliko da vodim računa da li ću svojim odlukama, a koje se tiču samo mene, nekog možda povrediti, razočarati, šokirati.

Predugo sam vodila računa o svima, o sebi najmanje. Predugo sam imala ogromna očekivanja. Predugo sam stvari uzimala k srcu. Predugo sam verovala da postoje neka pravila u životu. Predugo sam verovala da je život uglavnom fer i da ne može da krene po zlu ako si okej čovek. Predugo sam verovala da umiru samo starci. Predugo sam verovala da su ljudi saosećajni i puni razumevanja. Predugo sam verovala da ja sve mogu. Predugo sam verovala u neku nametnutu sliku šta život jeste.

A onda se dogodilo da shvatim da je život sve ono što nisam verovala da može da bude i tako sam počela da se postavljam. Ne osuđujem sebe više za bilo šta, čovek sam od krvi i mesa, nisam superheroj, nepogrešiva, uvek jaka da odgovori na svaku situaciju, uvek spremna da menja ljude, da ide gde joj ne prija, bezgrešna… Imam padove, strahove, ali ustanem. Prihvatila sam sebe, prihvatila sam sve svoje misli bez panike da sa mnom nešto nije u redu. Ako postanu zastrašujuće i počnu da me koče u svakodnevici, zatražiću pomoć. Ni “Laze” se više ne plašim, Bože moj ako završim tamo, nisam pod zemljom, rešiće se, sve se uvek reši…

Niko ne bi trebalo da trpi bol, bilo da je reč o zubu, glavi ili duši (s naglaskom na dušu). Nemam problem da javno pišem o svemu, ne stidim se, ljudi se ne stide lopovluka, prevara, krađa, kurvanja, zašto bih se onda ja stidela anksioznosti i krila je…

Svakih 40 sekundi neko oduzme sebi život negde u svetu. Počnite da brojite… to je tako kratko, čak ni minut.

U Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, otvorena je prva nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva.

*Potpuno besplatno, na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici.

Molim jedan hešteg za sve mame kraj deteta u bolnici

The post Ne stide se krađa, nemorala, kurvanja, što bih se onda ja stidela svoje anksioznosti? appeared first on Luftika.

Original Article