Beogradsko dramsko pozorište je domaćin i inicijator prvog RUTA festivala, od 1. do 6. decembra, na kome učestvuju najbolje produkcije pet prestižnih teatara iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Severne Makedonije i Slovenije. A festival otvara upravo predstava Beogradskog dramskog pozorišta „Liliom" Ferenca Molnara, u režiji Ane Tomović, s Andrijom Kuzmanovićem u glavnoj ulozi. Početak ovog festivala na neki način je i novi početak za Andriju Kuzmanovića. Ovaj tridesetpetogodišnji glumac već devet godina igra na daskama na Crvenom krstu, ali od ovog novembra stalni je član ansambla BDP-a. Za njega je to, kaže, važno jer je ovim stalnim zaposlenjem ispunio želju svog oca Radojice Kuzmanovića, pedagoga, koreografa i direktora ansambla "Kolo", koji je preminuo pre osam meseci, u 64. godini.

ZA SVE JE KRIV IGOR? Isplivali novi detalji koji su Išli u korist Milana Popovića, Severina UČINILA POGREŠAN KORAK!

– Tata je baš želeo ovo moje zaposlenje! On je stalno govorio „Zaposli se, zaposli se", na šta sam ja, naravno, odgovarao: „Pusti me čoveče, ne mogu sad, odvešće me to na drugu stranu." Ali sada mi je drago, zbog njega. Ne znam da li on to zna sada ili ne zna, ali, evo, tata, zaposlio sam se! Došao sam kući pre neki dan, majci sam rekao i eto… Ove godine sam dobio četiri-pet nagrada, između ostalih i „Zoranov brk", koji sam toliko želeo. I, to je to, to je meni važno. Lepo i dobro mi je bilo i do sada. Jer ne patim ja od skupih stvari, skupe stvari nosimo u sebi. Znam da je takvo vreme sada, trendseting, skupa čuka i kola… Ja nemam ništa od toga, niti ću imati… Ovo mi je poslovno najjača godina, ali privatno verovatno najgora. To je oksimoron koji se dešava, to je život. Kažu ako preživimo, bićemo jači.

Bez tate kao bez daha

U jednoj tv emisiji, zamalo si zaplakao dok si gledao snimke svog tate…

– Moj tata je bio veliki tip, ne zato što je sahranjen u Aleji, što je bio direktor ansambla… On je bio moj tata. Na žalost, sada tek kapiram neke stvari koje mi je pričao. Sada kada ga nema… sve mi je jasno. Izgubim dah kad pomislim da ga nema, da ga neću više videti. Stvarno kao da dođe do nedostatka kiseonika pri toj pomisli, kao da doživim neki šok. Ali onda shvatim da nema razloga da budem tužan, jer je moj tata imao divan život koji je živeo onako do kraja, sve do trenutka dok mu nije puklo srce, jer tako je umro, bukvalno se srušio nasred ulice… Dok nije pao, gazio je jako i bio to što je hteo, bio je priznat u svom poslu.

Ali kakav je za tebe osećaj sada kada si postao stalni član pozorišta, naročito pozorišta „na Krstu", koje ima neku svoju posebnu priču?
– Iskreno, najdraže mi je što sam postao član baš Beogradskog dramskog, jer je tu bio zaposlen jedan od mojih omiljenih glumaca, a to je Predrag Pepi Laković. Ovaj veliki glumac nedavno je, malo pre nego što sam ja dobio posao, dobio svoju scenu. Mala scena se sada zove „Pepi Laković". Evo, sada se ježim dok ti ovo pričam, jer u poslednje vreme, ne znam zašto, gledao sam sve Pepijeve stare snimke. Volim, inače, da gledam te stare glumce kako su radili, šta su radili… Pričao sam sa kolegama baš o tome: nema potrebe da nešto izmišljamo, nego samo da gledamo. Jer, šta ja mogu da uradim što već nije Pepi Laković uradio? Apsolutno ništa. Bilo bi sramota da pomislim da mogu. Mija Aleksić, Gidra, Bata… Svi oni su sve već postavili i uradili, a na nama je ne da kopiramo, već da pronađemo svoj mehanizam da uradimo slično, isto… I, eto, baš istog meseca kada sam ja dobio stalni posao u Beogradskom dramskom, Pepi je dobio svoju scenu u istom pozorištu… Ništa nije slučajno. Ne kažem da sve to ima neku karmičku povezanost, ali je i to neki znak pored puta koji treba da čitam.

PUKLA TIKVA! Raskinuli Luka Jović i Sofija Milošević – fudbaler se PRVI PUT javno oglasio o vezi sa manekenkom

A posao glumca se i ne radi zbog para, reći će mnoge vaše kolege…
– Ja se ovim poslom ne bavim zbog para, bavim se isključivo zbog toga što ne bih mogao ništa drugo u životu da radim toliko kvalitetno, toliko zdušno.

Stvarno to osećaš?
– Pa da, stvarno to osećam. Nikada, na primer, ne bih mogao da budem lekar, ne bih smeo to da budem. Prevelika je to odgovornost, ne bih istrpeo grešku. Lekari imaju poseban pogled na svet, svaka im čast. Odabrao bih možda neko zanimanje kao taksista ili tako nešto…

Ako je sudeći po onome što nam je nedavno rekao glumac i profesor Dragan Petrović Pele da nije dobro da je glumac samo glumac, „da od toga može da se umre", da se bude usamljen, onda…
– Jeste, u pravu je Pele, ali glumci generalno, a Pele sigurno, znaju sve da rade u životu. Pele, siguran sam, ume da rasklopi video-rekorder i da ga popravi, da popravi frižider, da namesti roletnu… Svi mi i dalje selimo jedni druge, nosimo stvari, sklapamo, rasklapamo, ali i kroz posao glumac mora da se nauči svašta. Glumac stalno uči i svoj posao. Stalno! I sve si bolji onda kada smatraš da možeš još bolje. Nema stajanja, ne možeš da kažeš da si došao do vrha, da nema dalje, jer tada umireš profesionalno. Stalo se uči nešto u ovom poslu…

KSENIJA PAJČIN JE 2 DANA PRED SMRT HITNO TRAŽILA DRAGANU MIRKOVIĆ! Zbog toga PEVAČICA I DANAS nosi tešku ranu na srcu!

Na konferenciju za štampu povodom predstave „Liliom" došao si malo nespreman, čini mi se… Kao da nemaš vremena, a onda si se svima potpuno dao… Takav si i u poslu?
– Nisam očekivao da će toliko ljudi doći na konferenciju… Mislio sam da ćemo nešto da snimimo za arhivu pozorišta, a vezano za premijeru. Kada sam video panele BDP-a, pa vas novinare, bio sam malo zbunjen… Ali, evo, tu sam, pa sad sve što treba… A u poslu – pa slično. Idemo do kraja! Kod kuće jedino ne radim ništa što ima veze sa poslom, ne učim tekstove, ne opterećujem se poslom uopšte.

Onih pet minuta, koliko uspeš da provedeš kod kuće, jer snimaš serije, filmove…? Gledamo te u "Senkama", gledaćemo u seriji "Švindleri", filmu "Očevi slobode"…
– Od pet do sedam minuta sam kod kuće! Sve radim na probama, na snimanjima. Pročitam tekst, ne učim baš sve napamet, jer, evo, kao sada ti i ja – ništa nismo spremili unapred, sedimo i pričamo spontano, životno… Tako je i sa ulogama i mislim da samo tako nešto može da bude verodostojno. Kad dođem na posao, predam se potpuno, oznojim tri-četiri majice na probi promenim i to je to. Samo to je pravi rad. Zoki Radmilović je to znao da govori, da ako ne oznojiš dve majice na probi, ništa nisi uradio. A tek posle sledi pravi rad. Mislim da je bio u pravu. Nisam pripadnik ovog nekog novog stila. Ne osećam ga. Mislim da je gluma do devedesetih doživela ekspanziju, a kasnije je sve pomalo išlo u antiklimaks. Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, Nenad Jezdić… – oni su ta poslednja generacija stare škole glume. Od njih sam učio u praksi.

OK MI JE KAD KAŽU DA SAM LEP, ali NIJE TO NAJVAŽNIJE na svetu! Slaven Došlo sam sebi sam najgori kritičar!

I gledaš stare domaće filmove, serije, snimke predstava?
– Da, stalno gledam. Kada mi neki glumac kaže da ne gleda domaće filmove i serije, ja znam koliko je sati, uopšte ne ulazim u raspravu! Izvini, pošto igraš u norveškim filmovima i serijama, onda to gledaš, je l'?!

Reci nam nešto o filmu „Očevi slobode", čije je snimanje završeno ovih dana.
– Veliki istorijski film smo uradili. Edukativan pre svega. Reditelj je Darko Bajić, ja igram mladog Jašu Tomića, Svetozara Miletića igra Ljuba Bandović, Jovana Jovanovića Zmaja Žarko Laušević, tu su Raša Vujović, Katarina Žutić… U ovom filmu videćemo kako je sve perpetuum mobile, kako se sve vrti u krug, kao kod Nušića. Nušić je i danas aktuelan, smešan, zanimljiv. Kad pogledaš, sve to od onda i danas se dešava. „Očevi slobode" to govore, da je sve isto bilo i 1800 i neke.

KADA STE SE POSLEDNJI PUT DOBRO NASMEJALI? Komičari iz Srbije i regiona svakog meseca u "Lisabonu"

Nije li tužno što nam se sve ponavlja?
– Jeste, ali i kod nekih zapadnih zemalja, i u Americi, i u Rusiji, sve se ponavlja, zar ne?

Koliko te zanima politika, koliko te pogađa sve što nam se dešava?
– Ma apsolutno me ne zanima. Mene je baba zaklela da se ne bavim politikom… I slušaću babu. Ne razumem se u politiku, da se razumem bavio bih se njom. Mislim da politika prlja moj posao. Ako želiš da budeš u mom poslu vrhunski, ako želiš da budeš profesionalac, ne smeš da budeš obojen. Bilo kojom bojom.

Da li je to moguće, danas i ovde?
– Pa, eto, ja mogu, za druge ne znam. Imam neke stavove koji su neoborivi što se mene tiče i mislim da ću se njima i dalje voditi. To je stvar izbora.

Mnogo puta si pričao o seriji "Senke nad Balkanom", ali ne možemo da preskočimo tu priču, naročito posle scene u kojoj ti i Nataša Ninković strasno vodite ljubav. Šta ste vas dvoje posle te scene rekli jedno drugom?
– Ništa! Posle one scene nema šta da se kaže! Nataša je velika glumica, a "Senke" su takav projekat u kome to ne izgleda vulgarno. Nešto možda izgleda bizarno, nekad bolesno, ali tako mora da bude. Ako imaš surovo ubistvo, moraš da imaš i surov seks, ako imaš ljubav, moraš da imaš i mržnju… Sve je to rukopis ove serije. Nataša je veliki profesionalac, podnela je to stoički. U takvim scenama je ženama mnogo teže. Reditelji dosta paze u takvim scenama, pa izbace sve ljude koji ne treba tu da budu kada se to snima, jer nije prijatno to raditi pred 40 ljudi… Tako je moralo biti.

U BDP-U SAM NOSIO KUTIJE, SADA NOSIM REPERTOAR! Andrija Kuzmanović postao član Beogradskog dramskog pozorišta! (Video)

Na kraju, da li si ušao u sedmu godinu "muvanja" iste devojke. Negde si rekao da je šest godina čekaš…
– Jaooo, kad tako negde pročitam "Andrija traži devojku…" ili slično. Kao neki oglas! Ma ne znam zašto sam to rekao tako… Stvar je u tome da ako nešto želim, mogu to da čekam i šesnaest godina. Nisam mislio ni na koga posebno. Poenta je da ne odustajem nikada.

PRVI BRK ANDRIJE KUZMANOVIĆA! Glumac nagrađen za ulogu u predstavi "Osama-Kasaba u Njujorku"

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Pratite nas na društvenim mrežama




Original Article