Nikola Pejaković Kolja pričao je o trenutnoj situaciji u svetu, ali posebno na ovim našim područjima i njegovom planu kako da olakša i ulepša dane koje dolaze, a dao je i svima nama receprt kako da što lakše preživimo ovu pošast i sve ono što će nakon nje doći.

– Uz sav žal za ljudima koji su preminuli od korone i posledica koronavirusa, vidimo da ljudi vrlo malo znaju o tom virusu, ili čak ništa. To je ono što sam ja čuo od doktora i ljudi koji se time bave. U tom smislu korona je jedno upozorenje. Nije svako zlo za zlo – kaže Kolja i dodaje:

– Ja sam siguran da svaki čovek treba da ide u selo i da ta nakaradna industrijalizacija od 1945. pa na ovamo, ili ona pre toga još u Engleskoj ili ono terane ljudi u fabrike, i punjenje gradova….

U Beogradu, u strogom centru grada ljudi žive kao pacovi, ali neće da idu odatle. Ima jako puno stanova sa razbijenim ili zalepljenim prozorima ili sa nekim roletnama i širi se smrad, ali oni žive u centru Beograda i ne pada im na pamet da idu na svoju dedovinu ili ne znam već gde.

A dedovine ima, i bolje tamo da odemo i time se hvalimo nego fotografijama nekih skupih letovališta koje smo posetili, Nikolina je filozofija života.

– Bog šalje jednu vrlo ozbiljnu poruku i upozorenje da se treba imati neka mala zemlja, da se preživi.

Ne govorim da čovek može da preživi katastrofu tipa apokalipse, ali da može da preživi katastrofu koja se zove civilizacija, odnosno taj razvoj kapitalizma u svom sjaju svom, mislim da je jasno svima da je neophodno imati kućicu, malo zemlje, i to ko može, i ja ću dati sve od sebe da na svojoj dedovini to napravim.

To je zemlja koja je meni i mojoj porodici poslednja odbrana, tako da bolje da kače slike svoje zarasle dedovine, nego što kače slike sa nekih ostrva, jer tih ostrva neće biti uskoro.

Kada si miran sa samim sobom, kaže Pejaković, miran si i sa svime što ti drugi nameću.

– Na primer ove priče kako prisluškuju, pa nek prisluškuju, šta ima da čuju. Ako si čist, šta da čuju. Ako imaju da čuju, već sam u problemu. Ako nemaju da čuju, nek prisluškuju, kakve veze ima.

Pa kao „ljudska prava“. Kakva prava? Ti tražiš prava kao kad tražiš prava u zatvoru. „Mene ovaj komandir popreko gleda“, pa ti si u zatvoru. „Ne da mi da šetam“, pa zatvoren si, ovo je zatvor – priča čuveni Kolja i dodaje.

– Ima još jedan problem tu, u ovakvim intervjima izgleda kao da ja nešto govorim i ja nešto popujem. Ja imam isti problem kao i svi. Nisam ja taj koji je rešio te probleme pa sad ja vama govorim kako treba.

Ne, ja sam u istom problemu, ja pokušavam da dostignem to. Ja samo kažem da znam, kao kad dođeš na raskrsnicu i nema onog znaka, nego samo levo i desno piše, ja sad samo kažem da ja znam gde je desno, nisam ja krenuo tim putem, ja tek sam upalio žmigavac.

Nadam da imam još vremena da krenem tim putem. Nešto sam krenuo, na toj sam raskrsnici.

A evo šta Nikola Pejaković misli o svim zavererama koje su oko nas, vakcini protiv korone koja još uvek nije tu, Putnovim izjavama na tu temu itd.

– Kada bi sve izjave o vakcini stavili u 2 kolone, znaš ovu prozapadnu i proistočnu i ako već moram da se priklonim nekoj koloni, naravno da ću se prikloniti ruskoj.

Potpuno je prirodno, pogotovo posle svega ovoga što smo videli, i što gledamo i o ovim ratovima. Meni je drago da naša generacija može da vidi koliko je ta istorija ustvari budalaština, da su ti istoričari skup lažova, neobrazovanih, poluobrazovanih, potplaćenih, neinformisanih, kukavica…

Knjige pogrešne, filmovi, ulice, stavovi, užas! I mi sad vidimo taj raspad toga – odgovara on na pitanje novinara Balkan Infa, i dalje precizira:

– Što se tiče vakcine nemam pojma, stvarno ne znam ništa o tome, jer tu toliko ima infomacija. Evo sad jedan dobar prijatelj mi je javio da ima koronu i on i žena i dete, drugo dete nema, a živi sa njima.

Kakav je to virus, o čemu se tu radi. S druge strane vidim da ljudi umiru, da je lutrija, na nekom ostavi posledice, nekom se zgrušava krv, nekom pluća su u ožiljcima, nekom…

U onom prvom naletu korone ja sam nosio masku na liturgiji, onda vidim da ljudi idu bez maske, to je kao neko, kako bih rekao, to nije čak ni „bog me čuva“ nego neki gordi stav bogom, recimo, neki revolucionarni duh koji tu ne pripada.

Za život koji namerava da nastavi da živi na selu kaže da ne beži, već samo postavlja svoje uslove življenja na koje ima pravo:

– Nije beg, to je način da bitku nastaviš na nekom drugom mestu. Nije selo bajno, i tamo nije bajka. Ne radi se o tome.

Radi se o tome da ne moraš da stojiš ispred dragstora i vičeš „izvinite, mogu li ja,… A nema hleba, a nema brašna, a nemate ni mleka… A izvinite“. Mi smo nekoliko puta, bar naša generacija mogla da vidi kad nema na rafovima ništa.

Nema ništa. Ima kisela voda, jedna. To smo bar gledali.

I ultimativno rešenje ima Kolja za nas, ono koje nije lako, ali zato nije ni nemoguće:

– Danas je svakome dato da priča, pogotovo Facebook, i YouTube i ostalo. Odgovor ovog naroda treba da bude u slozi i oboženju, jer ako mi počnemo da čistimo ispred svog praga, ako postanemo bolji ljudi, ako na bilo koji amoralni predlog ili savet ili ako ovu malograđanštinu koja nas pristska isteramo iz svoje kuće, iz svog doma, ispred svog praga, polako će tu da se stvori jedna masa ljudi koja ima mozak.

Pričajući o svom pozivu, o svom životu multitalentovanog umetnika, Nikola Pejaković i tu ostaje skroman“

– Kada recimo vidiš pisca, glumca, reditelja ili slikara ili muzičara, ono što je u njemu vredno, taj dar od boga, to on ne kontroliše.

On može sve, i da ima znanje, i da je radio na svom talentu, i da ima zanat u svojim rukama, tačno vidiš gde je on malterisao, ali ima jedan deo gde vidiš da je bog malterisao. E to je vredno, ima i drugih takvih koliko hoćeš. E to, to je neuhvatljivo.

I nije nekada nužno bilo bolje nego sada.

– Ja sam zakačio to vreme kafana, i bilo je tu romantike neke još. Ali ja ne vidim da treba žaliti za tim. Ipak je to bilo neko drugo vreme.

Na kraju krajeva, u Parizu dvadesetih kafane su bile mesta za intelektualne rasprave, mesto gde su ljudi najmanje dolazili da loču.

To je bilo mesto za okupljanje, za polemike, za priče, za pravljenje nekihi intelektualnih ili umetničkih kružoka ili organizacija. To su bila mesta gde je bio neki intelektualni naboj.

Ono što je važno, smatra Pejaković, je da ovo sada napravimo da ponovo bude dobro, bar za nas i za našu porodicu. On to planira da uradi na već pomenut način:

– Kod nas je opet bio taj socijalizam koji opet neki gledaju sa romantičnim naočarima na to. Ja nisam sklon, iako sam bio deo toga, ali nisam sklon da to gledam kao nešto što treba da se vrati i za čime ću da žalim.

Ja mislim da mi imamo mnogo pametnijih stvari na koje treba da se podsetimo i kojima treba da se vratimo. A to su njive.

Ekipa filma “Lepa sela, lepo gore” otkriva kako im je Ratko Mladić pravio pakao od života

Izvor: Mondo

The post Nikola Pejaković Kolja: U Beogradu ljudi žive kao pacovi, ali neće da idu na dedovinu appeared first on Luftika.

Original Article