“Narode, ukoliko vam je potrebno čišćenje stana ili kancelarije, uzmite me. Umem to dobro da radim (sa ekološkim sredstvima). A i pomoći ćete mi da završim novu zbirku priča koju pišem”, ovako glasi objava na Twitteru novosadske književnice Dragoslavae Barzut koja je izazvala je brojne komentare i privukla pažnju medija.

– Moj oglas nije bio poziv za milosrđe i milostinju niti mi je želja da se predstavim kao žrtva, to je apel solidarnosti i empatije koje našem društvu nedostaju, i moj pokušaj da kažem neke važne stvari o prekarnom radu žena i položaju književnika i književnica u Srbiji – kaže književnica za Danas.

Dragoslava kaže da ne želi da je „mediji eksploatišu i izvlače sav potencijal žrtve“ iz njenog oglasa, već da ukaže na ono o čemu je pisala i u svojim knjigama i za šta se kroz karijeru zalagala – prekarni rad žena, neravnopravnost i nedostatak solidarnosti.

– Nemam ništa protiv termina „žrtva“, to nije ružna reč i treba prihvatiti da jesmo žrtve. Biti žrtvom takođe nije sramota (svakog dana smo žrtve patrijarhata, na primer) ali nas dodatno ranjava kad mediji senzacionalistički igraju samo na tu kartu jer ovo društvo osuđuje žrtve i odbacuje ih, time ih dehumanizuje i svodi samo na njihovu ulogu žrtve što je jako opasno. Ovo društvo žrtvuje svoje žrtve, zaključuje Barzut.

Dragoslava Barzut je književnica, feministkinja, borkinja za prava žena i LGBT populacije.

Autorka je zbirke priča „Zlatni metak“ (2012) i romana „Papirne disko kugle“ (2017). Priredila je i „Pristojan život“, zbornik lezbejske kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije.

Za roman je dobila nagradu „Anđelka Milić“, nagrađivana je i za priče, kao i za aktivistički rad.

Američka ambasada uručila joj je priznanje za doprinos smanjenju diskriminacije i nasilja prema LGBT+ osobama za 2017. godinu.

Bila je aktivna u Labrisu, organizaciji za lezbejska ljudska prava iz Beograda i osnivačica je udruženja „Da se zna!“ koje se bavi nasiljem i diskriminacijom LGBT+ osoba.

Za širu javnost iznenađujuće je bilo da neko sa ovakvom biografijom traži posao čišćenja, ali Dragoslava objašnjava da je umorna od intelektualnog rada koji joj ne ostavlja dovoljno snage da se bavi pisanjem.

Ona posebno naglašava da to nije posao koji je sramota raditi, niti treba da bude shvaćen kao milosrđe.

– Čišćenje se često shvata kao posao koji je „sramota“ raditi, i koji je rezervisan za „niže“ slojeve društva – to je posao kao što je i pisanje – podjednako human.

Planetu ćemo možda spasiti kada savladamo taj simbolički korak da očistimo za sobom, ističe ona.

Reakcije su je, kaže, iznenadile, dobila je puno ponuda ali ovo iskustvo navelo ju je da razmišlja o ozbiljnijim rešenjima za položaj žena, književnika i književnica.

– Ovo me je motivisalo da razmišljam o potrebi za socijalnim preduzećem koje bi uključivalo / zapošljavalo upravo žene o kojima pišem u svojim pričama, koje društvo smešta na marginu ili ih briše, baš kao što to radi i piscima i spisateljicama. Njih u Srbiji ima, ako se uzmu u obzir podaci o članstvu u najvećim udruženjima, blizu 1.000. Udeo žena koje pišu je trostruko manji u odnosu na muškarce koji pišu, mada se taj trend menja i beleži znatan. Međutim, ono što se menja na gore jeste položaj pisca ili spisateljice u društvu. Ne znam ko od koleginica i kolega iz moje generacije uspeva da živi od pisanja, veoma mali broj uz obavljanje različitih, srodnih manje ili više zanatskih poslova. Nisam sigurna da možete svakog dana u godini imati krov nad glavom i pun tanjir na stolu – naglašava ona.

Kako izgleda Aleksandrov razgovor za posao, a u ličnoj karti mu stoji žensko ime

The post Novosadska književnica preko Twittera tražila posao čistačice i dobila ponuda preko glave appeared first on Luftika.

Original Article