Srbija se već dugo suočava sa problemom bele kuge, depopulacije koja preti da Srbi u Srbiji kroz manje od sto godina zaista dođu na nivo nacionalne manjine u sopstvenoj zemlji.

Sve velike reči, lažna obećanja i funkcije padaju u vodu pod ovom vrstom pretnje za koju postoji jedno jedino rešenje, a to je puko razmnožavanje.

Mnogi od nas nemaju decu, mnogi iz moje generacije, zapravo većina ljudi iz mog okruženja od 30 do 40 godina i dalje nisu stvorili svoje porodice, nisu se poženili i nemaju decu.

Težina pri pronalaženju odgovarajućeg partnera za brak, pa uslovi koji oneomogućavaju da se jedan mladi par lakše odvoji u sopstveni stan ili kuću, poslovi od danas do sutra za male plate… Za neke je sve to pretežak zadatak.

Nesigurnost u kojoj živimo, lutanja sa ličnim ambicijama dovode nas u pat poziciju da vrlo često ne prepoznajemo onu istinsku sreću koja se može svesti na ono najvrednije – ljubav.

Potreba da se voli i bude voljen možda je i presudna, a često se pravimo slepi, da ne vidimo da je to cilj koji je u konačnici svega.

Kako bi nakon godina sejanja mržnje posadio seme ljubavi, predsednik je odlučio, kao i svaki pravi bumbar, da pospeši i opraši nas koji nemamo decu.

Odlučio je da motiviše mlade i olakša im prve troškove koji dolaze sa rođenjem deteta.

Ponudiće predsednik 300.000 dinara po bebi. Tri soma dolara za prvo čeljade.

Živimo u vremenu kada je svaki dinar važan, uvek je i bio, ali svaka zarada dobro dođe. Ali ovo nije zarada, već milostinja.

Neko bi trebao da meni i devojci da lovu kako bi se odlučili na korak stvaranja porodice?! To je važna životna odluka, a ne skromni biznis plan.

Nije tri soma rešenje, već nedostatak sigurnosti, perspektive i plana za mlade. Ne može tri soma da pokrpi očajan sistem koji guta tu istu decu više od trideset godina.

Više bi se dece rodilo u godini kada naprednjaci slete sa vlasti, jer bi ljudi možda i osetili neku nadu ako bi se nakon tog dugo očekivanog pada zaista desile korenite promene.

Ne mogu na moju odluku da utiču ta pišljiva tri soma za dete koje će sutra da bude motač kablova ili rudar u nekoj od genijalnih trovačnica koje su on i njemu slični u Srbiju doveli. Ne želim da to dete sutra bude vaš drug član samo da bi imalo ’leba da jede.

Milion je razloga zašto nas nema, zašto nas je svakim novim danom sve manje. Odlaze nam mladi i snalaze se kako bi pomogli sebi i svojim porodicama.

Odlaze da zarade tri soma mesečno negde preko, a ne da im on iz našeg džepa daje kao i obično.

Nećemo milostinju, već bolji standard i veće plate kako bi mogli nešto i da isplaniramo i možda zaista mirni uđemo u porodične ode u ovoj čekaonici smrti od države.

Upravnik na čelu zatvorske države misli da novac sve rešava. Pa neka podeli svojim čuvarima logora, drugarima sa članskom kartom, te pare pa neka se oni razmnožavaju za taj novac.

A onda, za dvadesetak godina, imaćemo više naprednjaka nego Srba.

Prva mera opstanka ove nacije biće kada naprednjačka klika ode sa scene na zasluženo odsustvo, kada pravosuđe u ovoj banana republici bude radilo svoj posao po zakonu i nezavisno u ime naroda, kada lopovi budu u zatvoru, a stručni ljudi sa visokim moralnim kvalifikacijama, koji su imuni na zavlačenje ruke u tuđe džepove, budu vodili računa isključivo o interesima ovog napaćenog naroda.

Pravite decu za šaku dolara jer neće imati ko po fabrikama da nam radi, a onda će nam odlaziti investitori koji toliko zdušno vole našu jeftinu radnu snagu.

Šta će nam ljudi predsedniče, kad ih ova država i onako tretira kao najobičniju stoku?

Vučiću, gde treba da predam dete za tih 300.000 dinara?

The post Predsedniče, šta će nam deca, šta će nam ljudi kad ih ova država i vaši investitori tretiraju kao najobičniju stoku? appeared first on Luftika.

Original Article