Juče je osvanula vest u srpskim medijima da je u Vitkovu pronađena Župska venera, boginja plodnosti stara 6.000 godina. Nju je pronašla arheološkinja Sanja Crnobrnja-Krasić koja je za BBC na srpskom otkrila kako je izgledao taj za nju poseban dan na poslu.

Sunce je upeklo, donevši temperaturu od tridesetak stepeni, pa su mnogi samo maštali o nekom narednom vikendu, čiji su deo verovatno bili bazen i hladna lubenica.

Ne i Sanja Crnobrnja-Krasić, arheološkinja koja je i tog ponedeljka bila tamo gde se najbolje oseća – u rupi, na kopanju.

„Svi rovovi su bili prazni do poslednjeg“, priča ona za BBC na srpskom.

„Pomislili smo ‘to je to’, ovo je poslednji dan, ništa nećemo naći“.

Naravno, kao u filmovima o Indijani Džonsu, tada se dogodi ono najvažnije.

„Mahnem metlicom i ugledam veliki torzo figurine… Odmah sam znala da se radi o najmonumentalnijem primerku, jer za razliku od drugih, ova ima postolje i noge.

„Verujem da će nakon konzervacije iznositi i više od 40 centimetara i biti prava svetska senzacija“.

Šta je Sanja pronašla?

Župsku veneru, boginju plodnosti iz doba vinčanske kulture, koja je na ovim prostorima živela negde između 3.200. godine p.n.e. i 4.400. p.n.e.

„Najranija metalurgija na svetu pripada njima i to je bila jedna od najnaprednijih civilizacija u tom trenutku“, ističe Crnobrnja-Krasić.

„Pronašli su metal, topili rudu, pravili oruđa, gajili biljke, pripitomljavali životinje… Pa se tu pojavio i višak proizvoda, trgovina, moć…“

Sanja ističe da je Vitkovačko polje „gotovo senzacija u čitavoj svetskoj naučnoj javnosti“.

„Od svih praistorijskih figurina, rađenih od pečene zemlje, najmonumentalnije su nađene tamo“, navodi ona.

„Iz pedesetih i šezdesetih postoje tri, ali one su slučajni nalazi, koje arheolozi ne vole, jer uvek misle da je nešto podmetnuto“.

Te figurine se danas čuvaju u Zavičajnom muzeju Župe – gde je Sanja viša kustoškinja – a stigle su i 1991. i do Svetske izložbe u Nici.

„Tada je četvrta, Lejdi of Aleksandrovac, proglašena za jednu od deset najznačajnijih dela praistorijske umetnosti“, ističe Sanja.

„Međutim, od tada smo želeli da imamo naš nalaz, kako bismo mogli da potvrdimo autentičnost ostalih figurina koje su seljaci našli i doneli u muzej“.

To se i dogodilo, iako su kopali zbog – kanalizacije.

„Tih 120 hektara zemlje zaštićeno je kao kulturno dobro i sve građevinske intervencije zahtevaju prethodno areheološko istraživanje“.

„Zbog toga smo istraživali budući kanalizacioni rov“, navodi Sanja.

Ljubav

Sanja je rođena 1979. u Hrvatskoj, odakle je izbegla tokom devedesetih, a završila je prvo Filološku gimnaziju, pa arheologiju.

Zbog čega baš arheologija?

„Mislim da sam se tako rodila“, kratko odgovara.

„Kad smo u četvrtom osnovne crtali šta ćemo biti kad porastemo, ja sam sebe crtala među piramidama… Jednostavno sam znala sam da ću biti arheolog“.

I pre nekoliko dana snovi su joj se ostvarili – pronašla je monumentalni primerak praistorijske umetnosti.

„To je osećaj koji ne može da se opiše… Možda je to malo preterano, ali recimo da je kao kad majka posle porođaja uzme dete u ruke“, navodi uz osmeh.

„Vrlo je blizu tome… To ushićenje i uzbuđenje ni sa čim ne može da se meri“.

Kako kaže, biti arheolog je posebna strast i to mogu samo drugi arheolozi da razumeju.

„Mnogima prođu čitave karijere, a da ne osete ovakvu dozu adrenalina… Eto, imala sam tu čast da baš ja pronađem tu neverovatnu figuru.

„Prošlo je više 48 sati, a i dalje ne mogu da se opasuljim“, smeje se.

O arheologiji i čuvanju

„Iz ugla drugih moj posao verovatno deluje samo kao neko čeprkanje po zemlji, kao što ja nikada neću razumeti fudbal i zašto svi oni jure za jednom loptom na livadi“, priča Sanja.

Tu su i političari, koji često, kaže ona, „smatraju da arheologija blokira razvoj… Treba dođe investitor, pa se misle ‘mi hoćemo industrijsku zonu na lokalitetu, a vi nam ne date’.

„I onda smo mi tu loši momci, a zapravo čuvamo najznačajanije što jedna država ima.

Kulturna baština mora da se čuva baš kao što se „štiti životna sredina“, objašnjava.

„To su tekovine čovečanstva, to ne pripada nama nego potomstvu.

„Nemamo prava da se ponašamo kao idioti, u psihološkom smislu“, kaže Sanja.

Iako su kopali samo zbog kanalizacije, Sanja se nada da će moći da nastave istraživanje na tom lokalitetu

Šta dalje?

Sanja se samo nada da će moći da nastavi da kopa i istražuje.

„Najave su da će ministar kulture doći u petak i da je obećao da ćemo nastaviti istraživanje, tako da svi moji snovi polako dolaze na svoje mesto“.

U međuvremenu je gotovo čitav svet saznao za njen pronalazak.

„Mnoge kolege su prenele, pročulo se u svim krajevima planete i sada slete meseci i meseci komunikacija, eventualnih saradnji i tako dalje“, kaže ona.

A ako bi mogla da kopa i istražuje bilo gde u svetu, gde bi to bilo?

„Trenutno mi je san da otkopam Vitkovačko polje, ništa mi više od toga ne treba, verujte mi“, navodi Sanja.

Ona veruje da „takvu senzaciju ne možete naći svuda.“

„Sve priče su uglavnom ispričane, treba pisati one koje nisu, treba otkriti ono što nije otkriveno“, a Balkan je prostor na kome su u doba vinčanske kulture „živeli neki ljudi napredniji od drugih na planeti“, smatra ona.

Jednostavno, kako kaže, svi arheolozi, pa i ona, žudi za znanjem.

„Znanje je naše zlato, ali posle ove figurine ne mogu da priželjkujem još neki veliki nalaz…

„Ovo je nešto što se desi jednom u karijeri, pa kažete sebi ‘ok, sad mogu da sedim u kancelariji i pišem'“, ističe uz osmeh.

U podgrađu Petrovaradinske tvrđave „niklo“ je ozbiljno arheološko nalazište

The post Sanja je pronašla Župsku veneru staru 6.000 godina: Ovo se desi jednom u karijeri appeared first on Luftika.

Original Article