Вук Стефановић Караџић: Најславнији бечки Србин

„Време је учврстило нашу узајамну наклоност, и 1818. Ана Краус је постала моја жена. Добра жена, добра мата, добра домаћица, она је делила са мном и добро и зло у животу; али поред свега тога је волела свој Беч, волела га је више него све друге вароши и царевине, и наговарајући ме да живим у Бечу тиме ме је и нехотице терала да се бавим књижевношћу. Будући далеко од Србије, ја сам у мислима био у њој и с њом у Бечу; трудио сам се да се сетим и записујем о њој све што сам знао и удаљавао сам се из Беча само зато да видим Србију или који други крај српског народа, па сам се, сакупивши нову грађу за своје радове, поново враћао у Беч да разрађујем српске белешке. Али главни узрок што сам књижевник, увек ће остати Копитар: у том погледу дугујем њему, ако не за све, а оно за много, врло много. Треба тога истински племенитога човека упознати као што сам га ја упознао да би се према њему имало оно поштовање које он заслужује – и као научник, и као човек…“

Вук Стефановић Караџић

Сакупљање културног наслеђа српског народа

Током неколико векова кроз Беч су прошле десетине хиљада Срба, а готово да нема значајнијег културног делатника међу Србима 18. и 19. века који није макар на кратко живео и радио у „царствујушћој Вијени“. Ипак место најславнијег међу њима припада једном човеку који је готово пола века провео у Бечу, а својим радом дао немерљив допринос српској култури. Његово име је Вук Стефановић Караџић.

Вук долази у Беч 1813. након слома Првог српског устанка где жели да објави један свој текст о Вожду Карађорђу. Иако овај текст није прошао цензуру, његов сусрет са Јернејом Копитарем, цензором Царске библиотеке, биће од судбоносног значаја за Вуков даљи рад. Наиме, Копитар охрабрује Вука у скупљању целокупне етнолошке грађе српског народа. Вук тако сакупља и објављује народне приповетке, песме, умотворине, басне и остала дела која штампа по први пут, те пружа могућност свим Србима који живе под туђинском влашћу два велика царства да се упознају дубље са својом културном баштином и добију шире сазнања о њој. Своје прво дело у Бечу, „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, Вук издаје крајем јула 1814. у тиражу од 1500 примерака код штампара Шнирера, а посветио ју је својој добротворки Марији Станисављевић.

Да се задржао само на скупљању и објављивању културног наслеђа српског народа, Вук би свакако заслужио своје место у пантеону српске културе. Али то је само један од укупно три значајна аспекта Вуковог рада.

Вук и Европа

Други аспект значаја његовог рада је упознавање Европе и европске културе са српским народом, његовом историјом, обичајима и посебно народним епским песмама. Ситуација по Вуковом доласку у Беч није била нимало добра по Србе. Након успеха устанка и краткотрајне обнове државности (1804-1813) наступили су црни дани под поново успостављеном окупацијом Османског царства. Међутим, нешто што је далеко пре тога била и дан-данас остала константа, је непознавање Срба у очима Европе. Наиме, знало се за постојање једног малог балканског народа који живи под Османском влашћу док један његов део живи у Хабзбуршкој монархији у прилично бољим условима. Али и поред штампања српских књига, нарочито у Бечу од половине 18. века, шира јавност других народа остајала је и даље необавештена о Србима.

То се све мења Вуковим преданим радом. У новембру 1815. године је завршено штампање друге књиге народних песама код Шнирера, за коју се нарочито заинтересовао Јакоб Грим. Вук је ову књигу посветио Копитару. О српским народним песмама Јакоб Грим је имао само речи хвале и упоређивао их са библијском Песмом над песмама. За Србе је писао да су најдаровитији песмама, језиком и изговором од свих јужнословенских народа. Боравећи током Бечког конгреса 1815. у царској престоници, Јакоб Грим је код Копитара учио српски да би могао преводити српске народне песме. Осим тога, написао је и рецензију вукове прве збирке песама за „Wiener allgemeine Literaturzeitung“. Такође је написао и превод и предговор за немачко издање српске граматике 1824. године. Вук се упознао са Гримом септембра 1823. у његовој кући у Каселу.

Грим је заправо отворио Вуку Гетеова врата, који је у новинама „Über Kunst und Alterthum“ од 1823. до 1827. објављивао преводе Вукових “Српских народних пјесама”. Прва овде преведена песма је била Диоба Јакшића („Erbschaftsteilung“).

Вук и Гете су се упознали 13. октобра 1823. у Вајмару. Том приликом му је Вук поклонио две књиге народних песама. Међутим, Гетеово интересовање за српске народне песме датира још од 1778. године, када објављује превод „Хасанагинице“ у Хердеровој збирци. “Хасанагиница” је први пут штампана 1774. у Венецији и објављена на италијанском језику у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији“(„Viaggio in Dalmazia“).

Вуков споменик – Беч, 3. округ.

Поред Гетеа и Грима, треба истаћи да су вукова издања српских народних песама преводили и Вацлав Ханка на чешки („Prostonárodní srbská muza, do Cech převedená, 1817.), Џон Боринг на енглески („Servian popular poetry“, Лондон 1827.), Јохан Лудвиг Рунеберг на шведски („Serbiskafolksänger“, Хелсинки 1830.), Јозеф Секачна мађарски („Szerb népdalok hősregék“, Пешта 1836.) и Роман Зморски на пољски („Narodowe piesni serbskie“, Варшава 1853.).

Копитар је 1827. упознао Вука и са Леополдом фон Ранкеом (1795-1886), највећим немачким историчарем, који је боравио у Бечу у циљу архивских истраживања. Вуково знање му је највише помогло у писању књиге Српска револуција из 1828. У њиховој кореспонденцији Ранке говори о „нашој књизи“, а понудио је Вуку половину хонорара, што је овај одбио стављајући национално испред личног. Они су развили присне пријатељске и сарадничке односе, а сам Ранке Вука назива најученијим Србином свога доба и истиче његов значај у историји. Ранке пише Копитару из Венеције 10.01.1829.: Ако хоћете да ми пишете, нека наш Вук буде главна тема. Како је и где се налази, желео бих тачно да знам. Веома сам му наклоњен. Поздравите га по хиљаду пута.“

Реформатор Српског језика и писма

Граматика Писменица сербскога језика је објављена у Бечу септембра 1814. такође код Шнирера. Незадовољан недостацима, Вук објављује преправљено издање 1818. Иако је већ током Вуковог живота Даничић саставио бољу граматику, значај Вукове граматике (као и његовог целокупног дела) је најбоље приметио један од наших највећих филолога Љуба Стојановић:

„Вук се први почео бавити описивањем српског језика. У његово време биле су на српском четири граматике за туђе језике, а ниједна за српски, већ се српски учило из словенске граматике Мразовићеве. Он је написао прву српску граматику и саставио први српски рјечник и описивао је народне говоре (дијалекте) по многим српским крајевима. – Он је оснивач науке о српском језику, коју је даље разрадио његов ученик Даничић и његови следбеници.“

Огроман утицај на целокупно Вуково дело имао је немачки филолог Јохан Кристоф Аделунг (1732-1806). Он у свом петотомном делу „Versuch eines vollständigen grammatisch-kritischen Wörterbuches der hochdeutschen Mundart“ („Граматичко-критички речник високог немачког дијалекта“) (1774-1786) формулише принцип фонетичке ортографије – да је општи основни закон свих језика: пиши као што говориш“.


Писменица сербскога језика преузета са: www. digitalna.nb.rs

Kод реформе писма Вук је преузео и наставио дело Саве Мркаља кога је упознао током лечења у Пешти 1809-10. Вук је касније посећивао Мркаља у душевној болници у Бечу, где је овај и умро 1833.

10.октобра 1818. у бечкој штампарији јерменског манастира завршено је штампање „Српског Рјечника“ са 26 270 речи. То је била и прва штампарија у свету са новом Вуковом ћирилицом од 28 слова. Слова ф и х Вук је касније придодао. Значај „Рјечника“ је неизмеран за српску културу, јер не само да је био први српски речник и прва књига штампана новим Вуковим правописом, већ је ту први пут у историји филологије у потпуности примењен фонолошки систем. Ипак овом издавачком подухвату, претходила је мукотрпна историја.

Не могавши наћи добротвора који би био спонзор издавању „Рјечника“, Вук је узалуд молио за помоћ кнеза Милоша, руске посланике у Бечу и аустријског цара. Али све је било узалуд. Добијао је само празна обећања, а некада чак ни то. Уз то, Вуку је велики проблем правио и митрополит Стратимировић, који је имао тапију како на верски тако и на књижевни живот Срба у Аустрији. Након бројних несугласица и непријатељства, сукоб је накратко изглађен, а митрополит је пристао да буде и добротвор овом делу. Значајан допринос дао је и Копитар који је свакодневно радио са Вуком на превођењу речи са српског на немачки и латински и обратно.

Најзаслужнији за издавање овог капиталног дела били су Вукови велики пријатељи, мецене и касније кумови на крштењу деце, Теодор Деметер Тирка, бечки трговац цинцарског порекла и доцнији официјални банкар породице Обреновић и његова жена Марија (рођена Демелић) коју је Вук упознао, још пре слома устанка, у Кладову. Они су помогли издавање са 5 000 форинти, и били први на листи добротвора, за њима Сава Текелија са 500, па тек онда митрополит Стратимировић са 300. Своју захвалност брачном пару Тирка, Вук је исказао и у самом предговору:

Има у народу нашему богатији људи од Тирке, који по каванама и постављеним столовима тако уздишу кад се шта у народу говори да би човек рекао и крви би испод грла дали за народ и за његову срећу и славу: али да им дође народ у кућу, па да заиште, не пет иљада форинти, него пет иљада новчића, одма би се згрозили као да је смрт дошла пред њи…и драговољно би се отресли од свога народа, само да ништа не иште и да им се прије скине са очију.

Јула 1847. након бројних перипетија, изашао је Вуков превод „Новог завјета“ у тиражу од 2000 примерака штампан у штампарији јерменскога манастира. Та година се и означава као победа Вукових идеја и афирмације народног језика, јер су тад изашле још и „Песме“ Бранка Радичевића, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића и његошев „Горски Вијенац“.

„Ја не држим да је у суђењу о књигама vox populi vox Dei. Ту господари здрав разум и истина који, данас или сутра, морају побиједити. Има књига које је народ у почетку у звијезде ковао, а послије су сви признали да је ништа; а има и на које је народ испочетка викао, а послије су и признали за драгоценије ствари. Ја пишући никад не мислим на данашње читатеље од простоте него на критику и на потомство.“

Вуков споменик – Беч, 3. округ.

Крај првог дела. У сутрашњем наставку прочитајте о занимљивостима из Вуковог Живота.

Прочитајте II део

За ОССИ – Беч пише
Историчар Златан Стојадиновић

Фото: Архива Златана Стојадиновића

Чланак Вук Стефановић Караџић: Најславнији бечки Србин – I део . Колумна Златана Стојадиновића – специјал! се појављује прво на Осси Беч.

Original Article