Занимљивости из Вуковог живота

Вук се венчао са ћерком свог првог станодавца, Аном Краус (1788-1876) у католичкој цркви Св. Рохуса (Landstraßer Hauptstraße 56) 1818. године, а сведок му је био Јернеј Копитар.

У овој цркви су крштене све Вукове ћерке по закону по коме су женска деца наслеђивала мајчину, а мушка очеву религију. Вукови синови су крштени у православној цркви Светог Ђорђа (Griechengasse 8). Вилхелмина – Мина Караџић (1828-1894) је прешла у православље приликом удаје за Алексу Вукомановића.

Нажалост од дванаесторо деце, само њих двоје је надживело Вука и Ану – син Димитрије и ћерка Вилхелмина, звана Мина. Умрли су Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштене одојчади, Сава, Амаија, и 1839. 18-годишња Роза.

1826. Вук почиње да прима руску пензију која није била довољна за обиман Буков истраживачки рад, због којег је врло често био одсутан од куће (у првих 25 година брака, Вук је 11 година био одвојен од породице). Указ о руској пензији у износу од 100 дуката годишње потписао је руски цар Николај. Српску пензију добио је 1835, а која му је била укинута од 1842. до 1844. Потом му је одлуком кнеза Александра поново враћена.

Приликом свог боравка у Русији 1819, Вук је добио поред презимена Стефановић, и име рода – Караџић. Наиме, један од његових домаћина, Пјотр Иванович Кепен коме је било непријатно представљати Вука само са Вук Стефановић (јер се у Русији увек писало очево име и фамилија), а чувши од њега да је од „колена Караџића“, представљао га је као Вука Стефановића Караџића.

Током Револуције октобра 1848, Вук је целокупно своје дело, све књиге, рукописе и остале предмете спаковао у три велика сандука, и са Даничићем их чувао да их у случају пожара изнесе из куће.

Последња књига коју је Вук за живота издао, била је четврта књига Српских народних пјесама из 1862. Током израде су му помагали Фрањо Миклошич и Димитрије Тирол, а део новца му је дао кнез Михаило. Ипак, дуг јерменској штампарији од 1561 гулдена, остао је и после Вукове смрти. Последњи дани Вукови поред болести били су отежани и константним писмима и рачунима штампарије, која је страховала да Вук, већ онемоћао и стар, не умре пре него што им исплати дуговања.

У новембру 1863, на Митровдан славио је свој последњи рођендан, окружен са око 50 омладинаца, својих верних поштовалаца. Иначе, Вук је био незаобилазна адреса свих српских и уопште словенских интелектуалаца у Бечу.

Вук је био чест гост локала где се скупљала не само српска већ и свесловенска интелигенција (Рајевски, Копитар, Миклошич, Добровски, Палацки…). Нека од њих била су и словенска “Герловићева кафана” на Бауернмаркту („Café Gerlovich”), „Код Белог вука“ („Zum Weissen Wolfen”, Fleischmarkt 20/Wolfengasse 3) и “Кафана код Грка”, данас „Café Viennе“, Fleischmarkt 20, где се поред слика других знаменитих гостију, налази и Вуков портрет.

„Café Viennе“, Fleischmarkt 20, презуето са: quandoo.at

Одлазак у вечност

Вук је умро у свом стану (Marokkanergasse 3) 07. фебруара 1864. Умро је с погледом на гусле, које су висиле на зиду његове собе, и с последњом жељом да се напије воде са ловћенског извора Иванбегових корита. У том стану су се на зидовима налазиле и слике свих значајнијих Вукових савременика, као и њихове литографије, и наравно богата преписка. Последња Вукова пошиљка била је икона светог Ђорђа, рад његове Мине. Ову икону је послао у свој завичај, манастиру Дужи под Дурмитором.

Приликом опела у цркви Св. Ђорђа (Griechengasse 8) до ковчега су стајале Вукове књиге и ордење, прекривени ловоровим венцима. Говор у цркви над одром је држао Александар Сандић (1833-1908), Вуков сарадник и издавач бечког часописа „Ost und West“ (1864-65).

Marokkanergasse 3
Marokkanergasse 3

На кући у Marokkanergasse 3 у којој је Вук умро, изграђеној 1837. године. 1950. је постављена двојезична спомен плоча, где стоји: Овде је живео, радио и умро Вук Стефановић Караџић, творац српског књижевног језика и литературе“. (фотографија десно)

Приликом преноса Вукових посмртних остатака у Београд 1897., бечки „Neue Freie Presse“ доноси на првој страни вест о овом догађају, ком су присуствовали и бечки градоначелник др Карл Лугер, који је одржао говор, српски посланик потпуковник М. Михаиловић са секретаром Јовичићем и војним аташеом потпуковником Александром Машином, Феликс Каниц, дворски саветници Резек и Шуфље, потпредседник Парламента Крамарж,. .

Aустријску академију наука заступао је професор Јагић, бечки Универзитет проф. Јиричек, дворску библиотеку др Мантуани. Испред СКА били су Стојан Новаковић, Димитрије Нешић и Пера Ђорђевић, декан Велике школе Станојевић, потпредседник београдске општине Рајић, др Ђорђе Ђорђевић – председник Одбора за пренос Вукових земних остатака. Испред Матице српске ту су били њен председник Хаџић и професор Грчић, друштва „Зора“ из Беча (на челу са председником Сабом Јелићем) и бројна словенска омладина

У непосредној близини Вуковог првог бечког стана (Rasumofskygasse 22) 1989, откривен је споменик Вуку Караџићу, поклон града Београда граду Бечу.

2020. покренута је иницијатива од стране г. Зорана Илића, одборника у скупштини 22. бечког округа, да Вук Караџић добије и улицу у Бечу.

Гроб Вука Караџића, St. Marx Friedhof 1030 Wien
Споменик у Rasumofskygasse 22, 1030 Беч

За ОССИ – Беч пише:

историчар Златан Стојадиновић

Уколико сте пропустили први део овог специјала посвећеног Вуку Караџићу можете га пронаћи на нашем сајту.

Прочитајте први део

Фото: Приватна архива Златана Стојадиновића

Чланак Вук Стефановић Караџић: Најславнији бечки Србин – II део . Колумна Златана Стојадиновића – специјал! се појављује прво на Осси Беч.

Original Article