Tekst o celivanju upokojenog patrijarha Irineja razbudio je strasti i za tili čas buknuo je virtuelni rat između onih koji ne podržavaju ljubljenje sanduka i krsta puta 1000 i onih koji to u duhu pravoslavlja podržavaju.

Argumenti prvih su: Aman, ljudi, korona je, daj da se malo uozbiljimo, ljudi umiru.

Argumenti drugih su mahom: A što niste popljuvali Boža Vreća koji je imao koncert u Domu sindikata, nego vam smetamo mi što celivamo patrijarha.

Kao autorka teksta, u kom sam pozvala vernike (i sve druge) da se u ovom momentu malo suzdrže okupljanja, za tili čas postala sam “dronfulja” opsovana sa “što ne pišeš ćirilicom, pička ti materina”, “glupačetina”, “odjebi, pusti ljude da rade šta im volja”, “pojma ti nemaš šta je vera” “usrala se od korone” i slične varijacije na temu-

Po ko zna koji put dobili smo presek ravan finoj francuskoj obradi koji pokazuje gde smo i zbog čega smo baš tu.

Ne može se očekivati da nam bude bolje dok nam je svako ko ne podržava celivanje u sred pandemije, pederčina koja podržava Boža Vreća (?!)

Ne može nam biti bolje dok svi, uključujući i publiku na koncertu Boža, vernike oko sanduka, ljude po klubovima…ne shvatimo da su mere iste za sve, ili onda ne važe ni za koga.

Ne može nam biti bolje dok nam se hrabrost svodi na kucanje “dronfuljo” iz fotelje, za tastaturom, dok mama dosipa čips u činiju pored monitora.

Ne možemo mi nikuda dok još uvek robujemo teorijama zavere i ne verujemo ni komšinici koja je sahranila muža preminulog od korone. “Ma, daj, sigurno je imao još neko oboljenje, ovo je pLandemija”.

Svaka briga o zdravlju ovde se ravna sa hipohondrijom i panikom, ismejava se: “Šta je, frka da ćeš umreti, šta si se usro!”. Ismevaju se maske, ismevaju se uplašeni ljudi jer “njima je najlakše manipulisati”, ismejavaju se starci što po ulici nose maske.

Ovde se hrabrost demonstrira kao vulgarnost, prostakluk, odsustvo zdravog razuma.

Ovde političari pomeraju vanredne mere shodno situaciji, ima korone, pa je nema kad im odgovara da korone nema.

Mere se kao i zakoni svojataju, sahrana za 15-oro, devojka plače, tata joj u metalnom sanduku, osam puta umotan u čaršav, ne daju joj da se oprosti, gleda juče prenos iz Hrama Svetog Save. Hoće i ona s tatom da se oprosti. Da mu kroz staklo vidi lice. Kaže mi: On je za mene bio Bog.

Kako smo samo postali ostrašćeni, u stanju smo da litre mržnje slijemo na onoga ko pokuša da pozove na odgovornost. Koliko se nismo odmakli od razmišljanja natopljenog stereotipima. Ništa nismo naučili. Jezici nam služe za lepljenje etiketa. Sve je crno ili belo. Koji smo onda kurac učili razliku između oker i bež boje?

Zašto isključivost?

Zar ne može čovek da bude vernik koji voli muziku Boža Vreća? Zar ne može da bude vernik koji voli muziku Boža Vreća i brine o zdravlju sebe i drugih, pa ostaje kod kuće (ni koncert, ni celivanje) uz upaljenu sveću?

Zašto moramo da živimo ovako ili onako, kruto određeni “za koga smo”?

Zašto uvek zauzimanje strane?

Zašto uvek jezik mržnje pre pokušaja da shvatimo šta nas gura u propast?

Zar ne može ljubav kao univerzalni jezik, kao briga i odgovornost za sebe i ljude oko sebe?

U ovom ludilu gde se ne zna ko koga i zbog čega ujeda, samo da bi se krv u ustima osetila, gde su zavladali inat, površnost, lični interesi i mržnja… biram da budem varijanta misice sa lentom preko grudi koja maše nasmejana sa krunom na glavi i poručuje: Želim mir u svetu!

Muka mi je više od tog da ne smeš da optužiš vernike da nemaju ni gram empatije. Hoću li goreti u paklu?

The post Zar je je svako ko ne razume celivanje u sred pandemije, pederčina koja podržava Boža Vreća? appeared first on Luftika.

Original Article