Stereotipi, predrasude pomešane sa strahovima, moraju obavezno odstojati u mržnji, a kasnije se dobro prepržiti vatrenim političkim govorima, preliti vrelom i nedužnom krvlju i servirati hladnim oružjem sa glavom na stolu dok se mušteriji steže oko grla.

Ovaj morbidni specijalitet može se primeniti na problem koji izjeda Balkan vekovima unazad, a receptura je vazda ostajala ista i samo su se nove mušterije pojavljivale s vremenom.

Koga mi Srbi volimo od prvih komšija?

Kojim redom početi, pitanje je. Posle dužeg razmišljanja shvatio sam da, na osnovu dugogodišnjih iskustava razgovora na ovu temu sa prijateljima i raznim poznanicima, mogu izvesti sledeće zaključke. Nikoga. Ne volimo ni sami sebe, da budemo pošteni, iako se u toj negativnoj selekciji, iz navodnog obzira prema precima uzdržavamo od stavljanja nas i svih ostalih u isti koš.

Ne volimo baš ni Rumune, iako sa njima nismo imali neko svima poznato klanje u prethodnom veku. Dovoljno je što ih nekada karakterišemo pogrdnom rečju „cigani“, te ih time držimo na bezbednoj udaljenosti suštinskog nepoznavanja.

Nemaš mnogo izbora u ovoj „modernoj“ Srbiji. Ako ne mrziš čitave narode i ako ne želiš zlo Albancima, Hrvatima, Bugarima, Turcima, Mađarima, Nemcima i svima ostalima sa kojima smo se u nekom trenutku, ili više puta, dohvatili za vrat, onda si najčešće okarakterisan kao drugosrbijanac ili autošovinista. Iako ne sporim da ima i takvih, i te kako.

Ispadaš iz kalupa bato, postaješ onaj nedostojni član zajednice koji nije ’pravi Srbin’, muškarčina i jebač, već običan derpe, hipik ili jednostavno cupi, jer nema muda da istupa kako ’vaspitanje nalaže’.

Taj strah zbog odstupanja od većine, od stada i uvreženog mišljenja, od prozivki, često i od maltretiranja javlja se u najranijem detinjstvu. Pripadam generaciji koja se na ulici, pred polazak u školu, nije igrala indijanaca i kaubojaca, lopova i policajaca, već neku nakaradnu verziju tigrova (Arkanovih) i Indijanaca.

Keva me je vaspitavala da ne budem tigar ili polutigar, već da budem indijanac. I tako ja čitavog života ostah Indijanac. Sada već i poslednji Mohikanac.

Kasnije su se te besmislene podele proširile na cigane i grobare, da bi sve te parole koje smo vukli iz kuće, iz ulice ili školskog dvorišta prerasle u stereotipe i otvoreni šovinizam i mržnju prekrivenu humorom kao opravdanjem.

U južnoj i istočnoj Srbiji zna se ko su najveći neprijatelji, da su ovde Bugari ustaše.

“Kad izbije rat, ti odmah pucaj na Bugarina, nećeš pogrešiti”, prenosi se u Srbiji sa kolena na koleno. “Bugarima nikad ne okreći leđa”, a u pirotskom kraju čuvena je i ona – “Zeleno kuče i dobar Bugarin ne postoje”.

Mnogo je razloga za otvoreni prezir, jer se o bugarskim zločinima u ovim delovima Srbije još uvek nadaleko priča. Silovanja, klanja, odvođenje dece u bugarske škole, sve to pamte još uvek žive generacije na ovim prostorima.

O Šiptarima, odnosno Albancima sa Kosova i Metohije, ne treba trošiti previše reči. Žuta kuća i pokolj koji nas iz okova šovinizma neće napustiti ni u narednih sto godina, naročito što ne postoji način da se ovo zlo prekine jednostranim otcepljenjem Kosova. Svi smo svesni da se na tome nije završilo i da se čeka momenat kada će sve iznova otići u vražju.

Muslimani iz Bosne, Bošnjaci koje ne priznajemo kao naciju. Smatramo ih poturicama, ljudima koji ne poznaju ni svoj identitet i koje izjednačavamo sa mudžahedinima ili islamskim teroristima. Rat u Bosni jedan je od najkrvavijih sukoba u Evropi nakon Drugog svetskog rata, a međusobne optužbe i pretnje ne prestaju ni trideset godina nakon Dejtona.

Ratni i politički profiteri, sa obe strane, i dalje okreću krvavo zarađeni novac, a njima nije u interesu da se ljudi istog jezika i različitih veroispovesti pomire i pokušaju da priznaju kako su ispali izmanipulisani majmuni koji su zbog tuđih interesa zapucali i potegli noževe jedni na druge izgubivši ono najvrednije – svoju decu.

Hrvati. Ustaše, pokatoličeni Srbi koji, poput Bošnjaka, veze nemaju da su Srbi. To možemo čuti vrlo često, a zapravo šta od te i svih ovih priča svi mi imamo? Ako su Amerikanci sebi dodelili ulogu svetskog policajca, zašto mi Srbi moramo da da budemo balkanski učitelji istorije? Važno je da mi znamo ko smo i šta smo. A znamo li?

Nacionalna pripadnost je stanje emocionalne povezanosti među ljudima na osnovu zajedničkih simbola, jezika i kulture. Etnička nacionalnost na Balkanu je mnogo izraženija nego li politička nacionalnost, povezanost samo na osnovu državljanstva. Ako neko ne želi da bude Srbin, već bilo šta drugo, pa zašto bih ja njemu ’naturao na nos’ svoje shvatanje činjenica? Neće čovek da se druži sa nama, voli da bude nešto drugo, neka ga. Mora li to uvek preko krvi da se završi?

Često se, takođe, govori da moraju mlađe generacije, koje nisu opterećene sukobima da naprave nove međunacionalne odnose koji se neće zasnivati na mržnji već na uvažavanju i saradnji. Koliko god u tome ima istine, istovremeno podjednako predstavlja i zablude, jer te iste nove generacije odrastaju na već ustaljenim vrednostima, te i onim negativnim, koje postoje u nekoj zajednici. Iako mržnja prema drugoj naciji u nekom trenutku nije aktuelna, ona postoji, tu, odmah ispod površine i čeka svoj čas da ponovo izađe na glavnu scenu.

Tako da taj koncept ima prilično slabe tačke i na kraju se sve svodi na čovekovu dušu, spremnost da oprosti i gleda u budućnost. Na individualnost i one vrednosti koje nosimo iz porodice. Biramo između ljubavi i mržnje, a čovek valjda uvek treba birati ljubav, ako je čovek, mene su bar tako učili.

Iako Mađari i Srbi u Vojvodini žive u miru, ne zaboravljaju se zločini tokom novosadske racije ’42. i od tada se taj momenat mržnje i nepoverenja prema Mađarima može sporadično uočiti. U Vojvodini, koja oduvek važi za najtolerantniji deo Srbije, postoji izreka koja otprilike glasi:

“Stavi jednog Mađara pored sebe za sto i ugosti ga kao rod najrođeniji, a drugog ispod stola i tretiraj ga kao psa. Obojica ti isto misle”, ima se čuti po vojvođanskoj čaršiji.

Na kraju, onaj „stih“ Grobara, koji je oduvek bio mučki za slušanje kada Partizan igra protiv Vojvodine – pola Mađar pola ustaša – je samo jedna od pogrdnih međunacionalnih vređanja koje možemo čuti po stadionima. Tu takođe, sa takvim gradivom, odrastaju neke nove generacije u sprezi sa nasiljem, mržnjom i hijerarhijski oblikovanim nacizmom.

Kako se onda boriti protiv toga? Čoveku koji odbija da mrzi čitave nacije nije lako da živi u ovako agresivnim društvima punim različitih predrasuda iza kojih stoje istorijske tragedije, različiti zločini, ali pre svega neznanje i nepoznavanje kulture i običaja onih koje mrzimo, o kojima mislimo sve najgore i koje je bolje odmah izrešetati ili pod astal staviti jer onda nema greške.

Koliko mi zapravo znamo o nekome pre nego počnemo da ga mrzimo? Nacionalizam na Balkanu je ispresecan šovinizmom, a patriotizam se najčešće na ovim prostorima ne iskazuje ljubavlju prema svome, već mržnjom prema drugome.

Dokle god je mržnja dominantnija od ljubavi, mi smo daleko od Hrista, daleko od Alaha, od Bude, Krišne ili koga god boga odaberete za molitvu.

Predrasude su kao žive rane koje stalno prstom jedni drugima ubadamo kako bi podsetili drugoga na bol koju mu možemo naneti. One su poput buva na krznu životinje, nešto nalik kamena u cipeli.

Od nametanja nacionalnih osećanja drugome nemamo apsolutno ništa. Od mržnje još manje. Sve to vodi u kolektivno slepilo, mrak i tumaranje pećinama bez svetlosti i budućnosti.

Kada bi se, najzad, te buduće generacije upoznale, jedne druge gostili i edukovali o običajima njihovog naroda, razvila bi se bliskost u najranijem dobu. Bliskost i emocije koje bi stale nasuprot kolektivnoj mržnji, a onda bi, verujem, došlo do postepenog preuzimanja primata lepih u odnosu na ružne emocije.

Pre dve godine, ispričao sam priču za dnevni list Danas, o svom iskustvu života u Kini. Iz ’belog sveta’ vratiti se u skučeni prostor nacionalizma bilo je stresno i nepotrebno. Ali ovo je moj dom, koliko i svih onih zbog kojih sam pod pritiskom da mrzim.

Tokom boravka u Kini, Vijetnamu i Kambodži upoznao sam veliki broj izrazito mladih ljudi koji svoje dvadesete godine koriste da upoznaju svet u kojem žive. Oni u ranim godinama punoletstva provedu od šest meseci do godinu dana na proputovanju po jednom ili nekoliko razliitih kontinenata, a u odgovorima koje sam prosledio koleginici pisalo je, između ostalog, i ovo:

– Zamislite naše mlade sa takvim iskustvom drugačijih kultura, snalaženja i neverovatnih situacija. Međunacionalne tenzije na Balkanu bi splasnule za nekoliko godina, jer bi ljudi konačno razumeli da nam od komšija niko nije bliži i da možemo opstati svi jedino kroz iskrenu saradnju. Ali takav scenario ovde nije moguć za mog života – napisao sam tada.

I zaista, svako ko ode ‘preko’ zna da su ‘naši’, tamo daleko, svi oni koji pričaju istim ili sličnim jezikom, koji znaju makar nešto o tome gde se tvoja zemlja nalazi i koji poznaje neki od običaja tvog naroda. Od takvih ljudi obično prvo usledi pomoć ili utočište, ali ne samo zato što se možete sporazumeti, već prevashodno zbog toga što je neko, pre svega, dobar čovek.

Postoji način da predrasude ostanu u vicevima i da za posledicu nemaju umrlice i masovne grobnice, ali za to se mora svako društvo, etnička skupina, samostalno izboriti u saradnji sa “neprijateljima”. Prvo svoje ratne i političke profitere ukloniti i bezrezervno kazniti za krvavo bogaćenje, za raspirivanje sukoba i manipulaciju ljudima.

Dalje, mlade terati i inspirisati da saznaju, da uče, da normalno nije samo ono što su videli u svom kraju, već da je svet prelep baš zato što je šaren i različit. Normalno je višeslojno, ali se mora otvoriti srce i dozvoliti mu da učini svoje.

Tu pozitivna uloga države može postojati, ali kako u opljačkanoj, osiromašenoj i vrlo staroj populaciji ti da propagiraš brigu o mladima? U zajednici gde roditelji žele decu da drže na oku dok su živi, da im određuju vlast i ideologiju, gde svojoj deci ne pružaju onu neophodnu energiju sa vetrom u leđa da idu i osete život, upoznaju svet i pokupe najbolje od svega. Da dostojno i ponosito predstavljaju svoje korene, ali da ne budu isljučivi prema nepoznatom.

Nije lako govoriti o temi odnosa na Balkanu sa emocionalnog stanovišta i ne zapasti u bilo kakvu zamku činjenica, dokumenata i neprestanih rasprava. Sve se svodi na svakodnevni i najiskreniji izbor – ljubav ili mržnja. A tu samo mi biramo.

Sve balkanske predrasude i zašto ne možemo da ih se otarasimo

The post Zašto mi Srbi ne volimo nijedan susedni narod, pa ni sami sebe? appeared first on Luftika.

Original Article